СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА, заједнички празник светитеља Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Установљен је у 11. веку у време цара Алексија I Комнина (1081-1118), тачније 30. јануара (12. фебруара) 1084. године.

Наиме, међу верницима Византије избила је расправа о заслугама ове тројице светитеља. Једни су држали страну једном, други другом, а трећи трећем светитељу, па су прозвани василијанима, григоријанцима и јованитима. Спор су решили сами светитељи.

Јавили су се у сну Св. Јовану Евхаитском и рекли му да су у Богу у истом достојанству. Наредили су да им се установи заједнички празник да би размирице међу верницима престале. Митрополит Јован је то објавио народу и завео овај празник.

Свети Василије Велики је превазишао у књижевној мудрости не само учитеље свога времена но и старије; изучио је реторство и философију и као аскета живео је животом врлине, сиромаштва и целомудрија, и улазећи умом ка Боговиђењу, узведен је на архијерејски престо када је имао четрдесет, а био је архијереј 5 година.

Свети Григорије Богослов је био светога живота, учен богослов, због чега је и назван: Богослов. Био је архијереј дванаест година у Цариграду, утврђујући православље.

Свети Јован Златоусти био је велики беседник и одличан тумач Светог Писма, светога живота извор милости и љубави, пун ревности учитељства. Живео је шездесет година, а пастир цркве био је шест година…

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ, Четрдесет дана после Божића, празнује се празник Сретења тј. Сусрета. На тај дан Црква завршава циклус празновања Божићног циклуса.

Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што је написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу" (Лука 2,22–23).

"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. И Духом вођен дође у храм; и кад унесоше дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по Закону. И он га узе у руке своје и благослови Бога и рече: Сада отпушташ с миром слугу својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа Твога Израиља. А Јосиф и мати Његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за Њега. И благослови их Симеон, и рече Марији, матери Његовој: Гле, Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. А и теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца." (Лука 2,25–34)