Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - ЦВЕТИ О великим празницима долазили су Јевреји са свију крајева у храм јерусалимски, да се у друштву моле Богу и да свечаније прославе празнике. А како је Пасха била највећи празник јеврејски, то је о Пасхи увек било много света у Јерусалиму. И Христос је сваке године долазио тадау Јерусалим.

Кад је наступила била четврта година Христовога јавнога рада, и кад је Христос по обичају пошао у Јерусалим да и четврту Пасху као јавни учитељ проведе у храму јерусалимском, стиже му глас, да је његов љубимац Лазар јако болестан. Лазар је био из Витаније, а то је једно село близу Јерусалима. Чувши о болести Лазаревој Христос оде са апостолима у Витанију, и кад тамо стиже, нађе Лазара мртва. Већ је четири дана прошло било како је Лазар умро. Али Бог је наредио да Лазар умре само за то, да се на њему покаже сила Божија. Чим Исус дође до гроба, у коме Лазар мртав лежаше, зовну Лазара иза гласа: ,,Лазаре, изађи на поље!” И Лазар изиђе обавит платном по рукама и по ногама и по лицу убрусом повезан. Ово је све присутне зачудило и сви, који то видеше и чуше, вероваху, да је Христос син Божји.

На шест дана пред Пасху пође Исус из Витаније у Јерусалим. И кад беше близу Јерусалима, посла два своја ученика у оближње село, рекавши им: "Идите у село, које је пред вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите ми. Ако вам ко рече што, кажите: требају Господу; — и одмах ће их дати." Ученици отидоше, и учинивши све како им је речено, доведоше магарицу и магаре, и метнуше на њих хаљине своје, па посадише Христа на магарицу и пођоше у Јерусалим.

У Јерусалиму се већ рашчуло било о васкрсу Лазаревом, и за то сада многи изиђоше да дочекају Христа. И видевшио га, указиваху му највеће поштовање. Једни су у знак поштовања бацали гранчице по путу, којим је Христос пролазио, а други су простирали своје хаљине и певали му свечану песму: "Осана (спасење) сину Давидовом! благословен си ти који идеш у име Господње! Осана на висини!"

За спомен овога свечанога уласка Христовога у Јерусалим, црква је установила празник који се празнује сваке године у Недељу пред Ускрс, и који се у нашем народу зове Цвети.

Цвети су велики црквени празник. А за нас Србе Цвети су и велики народни празник. На Цвети је 1815. године пред црквом Таковском у Рудничком округу кнез Милош Обреновић узео заставу у руке и позвао Србе на устанак за ослобођење од Турака. Срби су пошли за Милошем и Бог им је помогао, те су срећно извојевали себи слободу. За спомен тога значајнога дана, када је Милош позваоСрбе на устанак, славе се код нас Цвети као народна светковина, и увек после литургије у целој Србији бива свечано благодарење Богу.

Празновање Цвети напомиње нам вечни живот и износи нам за углед родољубље и самопожртвовање.

Као што је Христос васкрсао Лазара из мртвих, тако ће на дан страшног суда, сви мртви устати из својих гробова и живеће вечним животом.

И као што се наши предци из љубави према Српству устали на оружје и гинули за ослобођење Срба, тако смо дужни и ми, потомци њихови, да искрено волимо своју домовину и да ништа не жалимо, што би од нас захтевала њена срећа и њено благо.

ВЕЛИКИ ПЕТАК - Страдање Христово Није ли то најтужнији дан за нас, када пострада Онај који прими све грехе наше, који се родио ради нас и нашег спасења. Знао је Господ Исус Христос да ће Га јеврејске старешине ухватити и осудити на смрт, те претходне вечери окупи апостоле Своје и каза им дајући им Хлеб: "Узмите једите, ово је тело моје које се за вас ломи, за опроштај грехова". А затим им пружи чашу са вином и рече: "Узмите и пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас излива за опроштај грехова". Те тако установи Свету Тајну Причешћа.

Познаде издајника свог, Јуду и то му каза пред свима. И када би на молитви у Гетсиманском врту ухватише Га војници и доведоше пред судију, Понтија Пилата, лажно Га оклеветаше и осудише на смрт. Био је свирепо мучен, пљуван и понижаван, а на леђа Му ставише дрвени Крст и поведоше Га између двојице разбојника на брдо Голготу изнад Јерусалима. Разапеше Га на Крст, где Он у тешким мукама издахну. Али чак ни тада не заборави Он мајку своју, Пресвету Богородицу, него је повери свом верном ученику Јовану Богослову, обративши му се речима: "Сине ево ти Мајке, Мајко ево ти Сина". У тренуцима умирања, када Његова душа напушташе човечије тело Он мољаше Оца Свог Небесног да опрости људима који га осудише и разапеше, како тада за њих тако и дан данас за све нас он се усрдно моли Богу да нам опрости све грехе наше и избави нас од невоље.

Испусти душу своју, Онај који је био безгрешан, Онај који прими све грехе наше и проли крв своју ради нашег спасења и очишћења. Земља се у том тренутку затресе и наста велика тама. Мртви устадоше из гробова својих, и схватише сви да Он заиста би Син Божји. Скидоше Га са Крста и сахранише у Гетсиманском Врту. Наша Црква слави на овај дан успомену на Христово Распеће. У свим нашим молитвеним храмовима износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса. Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (Христов Гроб) испред олтара. Везано за тај догађај постоји у нашем народу обичај да се провлачи испод плаштанице и тада се помишља нека жеља и помоли се Богу, који ће услишити наше молитве и испунити наше жеље.

Наша Црква, на Велики Петак заповеда најстрожји пост, без рибе и уља, по могућству, ко може, пожељно је на тај дан ништа не јести.