КИРИЛО и МЕТОДИЈЕ Браћа из Солуна, просветитељи и равноапостоли Словена. По народности били су Грци, синови Лава високог војног заповедника у Солуну. Методије је био најпре у војној служби, заповедник у једном делу државе који су насељавали Словени, а затим се повукао у манастир на Олимпу у Малој Азији. Кирило је на двору цара Михаила III (857-867) и патријарха Фотија изучавао класичне науке философију, беседништво, математику и музику. Једно време био је учитељ на Високој школи у Цариграду и имао надимак "философ".

Као такав, заједно са Георгијем Асинкритом отишао је у мисију Милитенском емиру (851) да га упозна са Хришћанством. Године 858. браћа су ишла у нову мисију међу Хазарима на Херсону и Криму. Ту су успели да науче јеврејски језик и пронашли су мошти Св. Климента Римског, које су понели са собом. Каган на хазарском двору није се лично крстио, али је дозволио да се крштавају његови поданици. У близини Хазара живели су и Словени, а монах Нестор каже да су Словени Хазарима плаћали данак. Кирило и Методије крстили су око 200 Хазара, ослободили заробљене Грке, а потом се вратили у Цариград. Одмах је уследила припрема за мисију међу Словенима. Тада се почело са превођењем Светог Писма на словенски језик. Ово није био никакав изузетак јер до тог времена на свом језику Свето Писмо и богослужење имали су Јермени, Сиријци, Копти и Готи на Криму. На позив моравског кнеза Растислава они 863. године одлазе у Моравску где су боравили више од три године. У свом хришћанско-просветитељском раду наишли су на јак отпор Немаца.

Света браћа деловала су у Панонији код кнеза Коцеља. У међувремену 867. године убијен је византијски цар Михаило III, и долази на власт цар Василије Македонац, збачен је патријарх Фотије, враћен је патријарх Игњатије, и умро је амбициозни папа Никола I. Кирило и Методије одлучују се да иду у Рим. Тамо су стигли почетком 868. године када је Адријан II већ био папа. Њему предају мошти Св. Климента Римског. Константин се разболео у Риму и умире 14. фебруара 869. године. Методије је средином 869. године отишао код моравског кнеза Свјатополка у Њитру, а већ крајем исте године поново је био у Риму. Постао је архиепископ за Панонију. Међутим, у Моравској је успостављења власт баварских кнежева и Методије је оптужен да нарушава право духовне надлежности у Панонији у Моравској. У периоду до 879. године, Методије је радио на крштењу Чеха. Због поновљених оптужби, Методије је био у Риму 880. године, када је још једном потврђена од стране папе Јована VIII слободна употреба словенског језика у богослужењу и мисионарству. Међутим, притисци Немаца и даље нису престајали. Већ 883. године на словенски језик преведено је цело Свето Писмо, затим Номоканон Јована Схоластика, Патерик и друге књиге. Методије је умро 6. априла 885. године. У звању га је наследио његов ученик Горазд.

После његове смрти, папа Стефан V пооштрио је уз помоћ Вихинга прогон Методијевих ученика и уништавање словенске Цркве и писмености уопште. Око 200 свештеника, ученика св. браће, протерано је из Моравске. Многи су као робови продавани у Венецији. У потоњој историји код западних Словена уништавано је дело Кирила и Методија, изузев у Чешкој. Њихово дело, међутим, постало је стално духовно наслеђе код јужних Словена, и Руса.

Спомен Св. Кирила је 14. фебруара, Св. Методија 6. априла, а заједнички спомен је 11. маја.

СВ. ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА - Рођен 274. године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313. године, којим је престао дотадашњи прогон Хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград).

Пошто је оболео од губе, наредио је Епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезнула је његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 цркава.

Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај, 14. септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери.

Света царица се упокојила 327. године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у Цркви Светих Апостола у Цариграду.