Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
19. јун 2005. Силазак Светог Духа на апостоле - Д У Х О В И; Т Р О Ј И Ц А; Год. 7. Бр. 15.
СИЛАЗАК СВЕТОГА ДУХА НА АПОСТОЛЕ - ДУХОВИ - СВЕТА ТРОЈИЦА
После свог славног Васкрсења Христос се четрдесет дана јављао апостолима и другим људима. Четрдесетог дана вазнео се на небо. Своје обећање апостолима да ће им послати Духа Светога, испунио је у десети дан после Вазнесења а то је педесети дан после Васкрса, и зато се тај празник зове Педесетница. То се догодило овако: Христос је казао апостолима да буду непрекидно у Јерусалиму. Апостоли су га послушали и ту су проводили време у молитви. Са њима је била и Света Дјева Марија — Пресвета Богородица. Изненада настаде хука са неба, као да дува јак ветар. Изнад куће где су били апостоли појавила се јака светлост, и народ је видео изнад главе свакога апостола по један пламен који је изгледао као језик. Тако је Дух Свети и сишао на апостоле у виду огњених језика. Свети Дух је ушао у душе апостола и они постадоше богонаучници, а као видљиви знак био је овај: апостоли су почели да говоре разним језицима, које до тада нису знали. Када се јака бука чула, народ је изашао на градске улице и почео да се окупља око куће у којој су били апостоли. Онда су апостоли изашли пред народ и почели да проповедају о Исусу Христу. У име свих апостола први је проговорио свети апостол Петар, рекавши да су Јевреји учинили велики грех, зато што су Христа разапели, иако су видели да Га је Бог прославио. Но и поред тога што је убијен разапет, Он је васкрсао и узнео се на небо. Исти тај Христос послао је Духа Светога. Доказ благодати Духа Светога је да они говоре разним језицима.
Све присутне апостол Петар је позвао да се покају да би им Бог опростио све грехове. Онда неки упиташе: "Шта да чинимо?" Апостол Петар им рече: "Покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштај својих грехова, па ћете Примити дар Духа Светог. Јер је за вас ово обећање, и за вашу децу" (Дап 2,38—39).
Од тога дана свети апостоли су кренули по свету да проповедају Христову науку. Број хришћана се повећавао из дана у дан.
Проповед светих апостола није се свиђала не пријатељима Христове науке, те су на разне начине ометали њихов рад. Непријатељи су гонили и мучили апостоле, али нису успели да их спрече у проповедању и служењу Христу Богу и његовој Светој Цркви. И поред свих тешкоћа православна вера се проширила тако да је цео свет упознат са Христовом науком и Његовом Црквом.

ЖИВОТВОРНИ ДУХ СВЕТОСАВЉА
Потребно је да се сваки од нас испуни светосавским животворним духом, како би и наш човек, и наша породица, и наше друштво, и наш народ, у свима областима живота делали, стварали и живели светосавским духом.
Главне смернице и одлике светосавске просвете могле би се формулисати овако:
  1. Човек је биће које се најидеалније и најреалније може усавршити и довршити Богочовеком;
  2. Усавршавање човека Богочовеком бива помоћу еванђелских врлина;
  3. Просвећен човек у сваком човеку види свог бесмртног брата и вечног сабрата;
  4. Свака људска делатност: философија, наука, занатство, земљорадња, уметност, просвета, култура, добија своју непролазну вредност када се освети и осмисли Богочовеком;
  5. Истинска просвећеност се постиже светим животом по Христовом Еванђељу;
  6. Светитељи су најсавршенији просветитељи; што светије човек живи, то је бољи васпитач и просветитељ;
  7. Школа је друга половина срца Богочовекова, а Црква је прва;
  8. У центру свих центара, свих идеја, свих делатности стоји Богочовек Христос и његов Богочовечански колектив: Црква.
Душа наше душе.
Господо, овим је завршен кратак преглед философије светосавља. Желео бих да сте из свих мисли које сте чули, и из свих осећања која су их пратила, салили у себи једно убеђење, ово убеђење: светосавље је ентелехија, врховни принцип, животворни принцип и сила наше душе, наше историје, нашег народа, нашег човека; оно је душа наше душе, срце нашег срца, живот нашег живота. Разгранато, разлистано, расцветано и оплођено у младим душама, ово би убеђење гласило: светосавље је непресушни извор свих животворних, стваралачких сила наше народне душе, нашег народног срца, нашег народног живота, нашег народног прогреса, наше народне просвете, наше народне културе; једном речју: наше народне историје. Све што је истински велико, бесмртно и вечно, и у историји нашег народа и у животу сваког појединца, велико је, вечно је, само зато што је оваплоћење светосавског духа.
За вечни летопис неба
Напустимо ли светога Саву, ми ћемо напустити нашу величину и оно што нас чини великима, нашу бесмртност и оно што нас чини бесмртнима, нашу вечност и оно што нас чини вечнима. А ми напуштамо светога Саву, знате ли када? Када нас понесе мутна и прљава река европске хуманистичке културе, европске хуманистичке просвете, европске хуманистичке цивилизације, европске хуманистичке религије, европске хуманистичке науке, када нас понесе и однесе у мртво море европско. У том мртвом мору европском нема живота ничему светосавском; у њему поступно умире и коначно изумире и наша душа, и наше срце, и наш човек, и наш народ; једном речју: умире и изумире све што је светосавско. Да се то не би десило са нама, данашњим потомцима светога Саве, потребно је од свега потребног: да се сваки од нас испуни светосавским животворним духом, како би и наш човек, и наша породица, и наше друштво, и наш народ, у свима областима живота делали, стварали и живели светосавским духом. Урадимо ли то, онда ће име и нашег човека и нашег народа постати бесмртно божанском бесмртношћу и вечно божанском вечношћу, и бити записано неизбрисивим словима у вечним летописима неба и земље, летописима које никакви мољци не могу нагристи и покварити, нити икакви разбојници украсти и уништити.
Архимандрит Јустин (Поповић): "Светосавље као философија живота", Манастир Ћелије
webgazda@sabornik.com