Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
03. април 2005. Трећа недеља поста - Крстопоклона; Год. 7. Бр. 10.
ПОКАЈАЊЕ - ЧЕЖЊА ЗА ПОВРАТКОМ
Покајање је чежња за повратком на пут. Много је битније да смо на путу ка Богу и остварењу свог бића, него на којој смо лествици.
Грех, мали или већи - не пореде се и не деле се, јер су сви у истој мери погубни по душу као што су врлине корисне. У односу на Љубав Божију не постоји ниједан грех који не може бити опроштен. Ако би један човек носио сву тежину свих наших грехова и ако тај човек пожели повратак Христу, онда тај свегрех постаје само зрно у бескрајном океану Божије Љубави.
"Присаједини га..."
Погрешно поимање исповести у 18,19. и 20. веку, као духовног суда деловало је попут духовне тираније. Исповест је манифестација и сведочење да се у нама јавља радосна туга. Духовник чита разрешну молитву у којој се наводи карактеристична реченица: "Присаједини га својој Светој и саборној Цркви." Грех нас одваја од Христа, Цркве и од аутентичног нашег бића. "Стално исповедам исти грех" - искушење нечастивог да то због лажног стида не радимо, чиме нас лишава благодати покајања. Ма колико пута грешили по једном истом питању, толико пута треба да се вратимо Богу. Ако нпр. испрљамо телесну одећу, нећемо је због тога бацити или прљавштину задржати већ ћемо је увек изнова прати, тако пре и са душом треба чинити, колико год је пута запрљали толико пута је очистити кајањем и исповешћу. Свако од нас има своју Ахилову пету. Ми у помислима треба да одбијамо негативне мисли, да их не гајимо бивајући пасивни како оне кроз жеље срца не би постале дела. У исту тачку ће нас нечастиви гађати и с' лева и с' десна, увек са новим приступом једном истом циљу. Нечастиви ће подстицати некога да краде и то ће овај чинити чак без икаквог расуђивања.
Суштинска разлика
Ми хришћани не разликујемо се пуно од осталих људи и формално ми нисмо ништа бољи од људи који не верују у Христа - Бога Љубави. Али ми се трудимо да кроз покајање препознамо свој грех и да се због Божије Љубави ослободимо греха. Разлика је споља мала али суштински врло битна јер нам се у односу на ту разлику даје могућност да будемо прави и аутентични људи.
Прича о Старцу подвижнику и младом послушнику који је свакога дана исповедао исти грех а Старац је говорио: "Ништа, чедо, устани." Свакога дана је млади монах говорио исти грех. Старац је говорио без вербализама и лажне утехе, али увек благо поучивши младог подвижника: "Не дозволи да те Бог затекне у њему. Не дозволи да се помириш са њим и стање греха прихватиш као нормално." Св. Исак Сирин: "Већи је онај ко се једном покајао него онај који и мртве васкрсава." Светитељ је покајник!!! Светитељ је онај који увек пожели да из свог греха устане без обзира колико пута падао.
Сви хришћани људи су свети и позвани на светост и оно што их чини светима је управо то стање непрестане атмосфере покајања.
Прича о блудном сину (Свето Јеванђеље од Луке, глава 15)
Блудни син присваја део Очевог имања и одлази са њега. Отац је чекао сина, чекао да му се син врати. Не заборави да је Бог наш Отац. И блудни син није заборавио да је његов отац њему отац. Расувши све и доспевши у пониженост која га је са положајем свиње изједначавала, блудни син се сећа оца:
  1. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хљеба исувише, а ја умирем од глади!
  2. Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу рећи: Оче, сагријеших небу и теби,
  3. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једног од најамника својих.
  4. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.
"...ти си свагда са мном"
Старији син видевши каквом свечаном трпезом је отац славио повратак млађег сина, расрди се и не хтеде да уђе у кућу. Отац га моли:
  1. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим.
  2. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.
  3. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном и све моје јесте твоје.
  4. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.
Отац доноси утеху за оба своја сина, сваком какву потребује. Бог нас све воли без разлике непроменљивом Љубављу и теши како коме потребује. Проблем који нам се дешава је да попут блудног сина присвојимо Очеву имовину без благослова и 'оремо њиву' без Бога, а одмах затим кушамо горке плодове свога труда и тада треба смоћи снаге и вратити се Богу као Оцу. Када живимо одвојено од Бога доживљавамо тешкоће и у погледу живота и у погледу суочавања са смрћу. Изгубљени смо и безнадежни.
Грижа савести и покајање
Грижа савести није покајање већ увид да смо погрешно поступали. Неопходно је да пођемо даље до покајања. Грижа савести често води у очајање које говори о недостатку вере (поверења) према Богу. Тада критикујемо себе и кињимо, хоћемо да кажемо да смо бољи лажно се тешећи, уместо да видимо све своје слабости и завапимо Господу за помоћ јер ће нам од туда доћи истинска радост и пуноћа. Очајање је последица маловерја и гордости. Очајање се крије и после успеха ако успех приписујемо својим талентима и моћима.
Покајање је васкрсавање у нама чежње и жеље за нераскидивим јединством са Богом. Васкрсавање лика Божијег у нама. Слобода човекова је икона Божија и он има потребу да превазиђе и надиђе све што у свету постоји. Створени свет и све што он нуди не испуњава глади и могућности које човек носи у себи.
Човек је биће саздано за однос Љубави са Богом и другим човеком.
Владика јегарски Порфирије
webgazda@sabornik.com