Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
20. фебруар 2005. Недеља о Митару и Фарисеју; Преподобни Партеније Лампсакијски; Год. 7. Бр. 5.
ИДЕОЛОГИЈА, РЕЛИГИЈА, ЛИЧНОСТ
Живимо у доба тријумфа сваковрсних философија. Идеологија је ужасна реч, која се и појавила, у суштини, сасвим недавно и која је већ стигла да готово непоправљиво затрује наш свет и наш живот.
А шта је то идеологија? То је учење или теорија која не само што саму себе проглашава за апсолутну и свеобухватну истину, него и прописује човеку одређен начин понашања и дељења.
Лоша замена за религију
У бити својој идеологија је, заправо, фалсификат, лоша замена за религију. Али разлика, и то огромна, између идеологије и религије састоји се у томе што је религија, вера - нешто што је увек веома лично, нешто немогуће без дубоког личног и унутрашњег искуства, док идеологија, наглашавам, свака идеологија полази од негирања и одбацивања свега личног као беспотребног.
Религија, вера, увек је управљена према човеку. Идеологија је управљена према маси, колективу, народу, класи, човечанству. Циљ и суштина религије је у томе да, нашавши Бога, човек пронађе и себе, да постане оно што јесте. Циљ и суштина идеологије, међутим, састоји се у потчињавању човека себи без остатка, у претварању човека остатака, у претварању човека у извршиоца и слугу идеологије. Вера казује: каква је корист човеку ако читав свет задобије, а души својој науди?
Одбацивања идеолошке превласти
Идеологија идеологије је да је неопходно задобити сав свет. Религија апелује да у другом човеку вазда видимо ближњег свог; идеологија је увек усмерена ка далеким, безличним, апстрактним људима. Понављам: живимо у доба тријумфа идеологија, у доба њихове страшне владавине над људима. Само у нашем веку десетине милиона људи погинуло је у име апстрактних, илузорних идеологија. И нема за човека данашњице неодложнијег и насушнијег задатка од одбацивања и демистификације ове идеолошке превласти, тираније идеологије над човеком. Али тај се задатак може извршити једино уколико нам пође за руком да над свим идеологијама поставимо, као над њима супериорну и лимитирајућу, идеју личности, а то значи - живог, конкретног, јединственог и непоновљивог човека.
Идеја личности
Тријумф идеологије довео је до готово потпуног одумирања ове идеје и искуства која стоје у њеној позадини. То искуство, разуме се, у основи носи религијски карактер. Једино је у религији и једино на основу религије могућна идеја личности: ову чињеницу не схватају, не могу и не желе да схвате наши савременици, непрестано жудећи за спасењем које би им пружила ова или она идеологија. Неки ће приметити да је и сама религија у доба свога историјског тријумфа често газила и гушила идеју личности, те да је и сам принцип права личности, људских слобода и сл. изникао из борбе са религијом. И то је, делимично, истина. Али истина коју ваља поимати у свој њеној комплексности и сложености.
Да, наравно. Христа су разапели религиозни људи. Али они су Га разапели управо због тога што је Он разобличио њихову религиозност као лажну, или, да говоримо језиком данашњице, разобличио их је због претварања религију у идеологију. Наиме, читав смисао сукоба између Христа и оних који су Га разапели сводио се на једно: Он, Христос, поставио је човека изнад свега, учинивши га, и то само њега, предметом љубави, предметом, рекли бисмо, апсолутне пажње. А непријатељи Христови од вере су очекивали да заведе ред, да спасе отаџбину, да допринесе самодовољности и шта све не - и ради свега тога захтевали су слепо потчињавање безличним законима. О свему томе Христос није ни речи казао. Исто као што није ни речи рекао о држави, друштву, историји, култури - о свему ономе што одвајкада представља предмет свију идеологија.
Човека изнад свега
Његова пажња вазда је била управљена ка живим људима који су Га окруживали. Али Он чак није говорио ни о њиховим правима. Само им је подарио своју љубав, саосећање, састрадање, занимање. Управо због тога што је поставио живог човека изнад свега у свету, Христос је био осуђен. Али кроз Његова страдања, смрт и Васкрсење - време је да се то схвати - препородила се и преобразила и сама религија. Од идеологије она се преобратила у живу и животну снагу, и над светом се занавек зацарила идеја личности. Доцније, у историјском развоју, и само хришћанство - неопходно је то отворено признати - сувише често доживљавало је изопачења у правцу идеологизације, захтевајући слепу покорност и служећи споредним циљевима... Али није у томе његова суштина!
Суштина његова јесте Еванђелски лик Христов, лик човека окренутог према другоме човеку, који у њему види свога ближњег, који на њему темељи смисао и циљ живота. И нема у историји човечанства другог утемељења личности! Нема га у великој и дубокој јелинској философији, нема га у Риму, који је саздао идеју права, али који роба није сматрао за човека. И, наравно, нема те личности ни у једној модерној идеологији, вазда обузетој човечанством, али готовој да ради човечанства потпуно спокојно милионе људи излаже уништењу.
Религијско исходиште
Тврдим да идеја личности има религијско исходиште, пошто је очигледно следеће: уколико нема њене највише, вишње заснованости, ако човек није ”од горе” него ”од доле”, ако је он само пролазна и нестална појава, онда заиста нема потребе да се ради њега нешто нарочито узрујавамо, и јасно је да у том случају светом управља само закон великих бројева. Ако је тако, онда да уништимо све хендикепиране, болесне и старе људе, и да се старамо само о природном одабиру!
Питање о вери данас пре свега и изнад свега и јесте управо питање о личности.
Отац Александар Шмеман
Преузето из часописа Искон, бр. 3
webgazda@sabornik.com