Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
11. децембар 2005. Недеља 25. по Духовима - Свети апостоли Стахије, Амплије и др.; Год. 7. Бр. 28.
ОТКРИВЕЊЕ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ
Природно је да када прослављамо 2000. година Хришћанства и Православне Цркве полазимо од основне истине наше Вере, од Откривења. Личност Богочовека Исуса Христа је кључ за тумачење богооткривене вере Праотаца и Отаца. Ми православни полазимо од откривења Бога у историји. Између почетка, односно стварања света и човека и пуноће Откривења - оваплоћења Бога Слова - Бог разговара с људима. Зато је Откривење живи сусрет између Бога и човека. Основна особина откривења је заветна. Зато је Савез или Завет (и Стари и Нови) између Бога и човека истовремено и уговор, и завештање и договор. Боље рећи то је догађај у коме се Бог дарује, а човек слободно и са вером прихвата Божја обећања.
Најпре треба истаћи да се Бог открива лично и конкретно. На пример открива се Аврааму и његовом потомству. Дакле, изабира једног човека и један народ. Зато је важна свештена историја изабраног народа у коме се Бог открива. У "пуноћи времена" из тог народа излази дугоочекивани Месија.
Откривење је догађај

Поставља се питање: ко се може откривати? Открива се Онај који постоји. Али потребно је да има неко коме се открива. И тај неко постоји. Значи појам Откривења претпоставља постојање Бога и постојање света и човека. Треба истаћи следеће: Бог први има иницијативу, Он жели и хоће да се открије у слободном и љубавном односу према човеку. Међутим, да ли је човек способан да прими тог и таквог Бога? Управо у томе се састоји сва припрема Изабраног народа за такво откривење. Свакако да је човек имао и има способност да прихвати Бога и зато што је створен "по лику и прилици Божјој". Ту се откривају све димензије и могућности човековог динамичног и отвореног односа у "мери раста Христовог".
Када говоримо о Хришћанству и хришћанској култури морамо истаћи да је она произашла из јеврејства. Први наши учитељи су Пророци и Апостоли. Сам Исус Христос је историјска Личност из јеврејског народа.
Оно што желим још истаћи јесте оно што сам на почетку овог слова наговестио: Откривење је догађај, и то недовршен догађај. То значи да Откривење није ствар прошлости него је и даље јављање Бога у будућности. Бог се јавио Мојсију на гори Синају и рекао:
"Ја сам Онај Који Јесам". Бог говори у презенту - то је вечни Божански презент. Он такође каже: "Ја сам Онај Који беше и Који ће доћи". Оно што је најважније од тога "Ја сам и будући". "Ја сам Онај који долази, Који ће доћи". Древни арамејски поздрав је "Маран ата" ("Господ долази. Господ је дошао. Господе дођи"). За Божанску вечност ово догађање је једно и непрекинуто. За нас је ово веома важно због света у коме живимо, да прихватимо наш живот и живљење у непрекидном догађају. Зато треба да се радујемо и ту радост из живе Вере Откривења да преносимо на свет око себе. За нас живот није биолошко животарење и досада у чему је пакао, већ време дато да га искупљујемо у Цркви, у амбијенту те Земље живих у којој добијамо Откривење.
Жива Вера Откривења

Но, вратимо се још мало на педагошки карактер Старог Завета јер нас наше време подсећа на искушења Израиља. Сетимо се само Синајског Савеза, Закона добијеног преко Мојсија. Тај Закон - Десет Божјих заповести уствари представљају писмену страну тог уговора. Суштина тог Савеза и уговора јесте у речима:
"Ви ћете бити мој народ и ја ћу вам бити Бог". Бог је изабраном народу поверио мисију и велику одговорност. Зато му предвиђа да кад он изневери Савез, да ће уместо благослова имати проклетство, уместо слободе - ропство. Не бих Вашу пажњу задржавао на свим важним моментима обнављања и утврђивања овог Завета. Важно је да особито Пророци обнављају и продубљују Завет, Завет љубави између Бога и човека који ће врхунити у оваплоћењу Сина Божјег. Основни Закон Божјег постојања јесте љубав. Зато између осталих Божјих изабраника Пророк Исаија говори о Богу кога као јагње воде на заклање. Има ли веће љубави од ове љубави Крсне? Међутим, оно што је већ речено, а што је важно за данашњи тренутак наших збивања, јесте ово: у Старом Завету су Пророци били гласници воље Божје. Они су подсећали и опомињали народ и свештенство на ужасне последице њиховог неверства и најамничког односа према Богу. Пророци су најављивали несреће и опоменама будили свест и савест народа. Говорили су о узвишености богочовечанског Завета. Пророци су превасходно били реални људи: знали су да неверство прекида Завет са Богом, али су увек изражавали наду у обнављање тога Савеза. Све ме ово подсећа на збивања на нашим просторима, посебно што се тиче нашег завета и савеза са Богом. Нама је Бог подарио у најтежа времена Архипастира чији глас не слушамо.
Али као што није Бог оставио да пропадне Израиљ тако неће и нас данас оставити. Сам Бог је ушао у историју и постао њен центар, због нама сличних.
Господ Исус Христос је установио Нови Завет на Тајној Вечери и целокупним својим домостројем спасења. Из ребара Христових, из Голготске жртве рађа се Црква. Он излива крв за живот и спасење света. Зато је и рекао својим Апостолима: "Ово је Нови Завет, односно нови Савез у мојој крви". Дакле, Архијереј и Првосвештеник Новог Завета, тог вечног и последњег Завета излива крв за "живот света". Он је једном речју Првосвештеник и Жртва, Јагње и Пастир. Заиста, "нема веће љубави од те да неко свој живот положи за пријатеље своје". То је распињућа љубав за све и ми смо ти који смо обухваћени том љубављу, којом Он Себе Самог дарује у Литургији, на Служби Божјој. Зато је Евхаристија израз Новог Завета између Бога и човека о чему говори Свето Писмо које теба непрекидно читати. И не само читати већ и разумети и тумачити уз помоћ Духа Светога. Отуда је Литургија као Тајна Христа, Тајна Цркве и садржај Откривења.
Косовски Завет

На крају бих, у оквиру теме Откривења и Новог Завета подсетио Вашу љубав на суштину Косовског Завета. Косовски Завет је свечана обнова у датом историјском тренутку Кирило-Методијевског и Светосавског, односно библијског Завета. Црква је у ствари тај простор Савеза и Његов плод и његово значење. Косовски Завет није ништа друго до стваралачка примена у историји и данашњем тренутку страдања нашег народа - остварење Божјег и Христовог Завета. Једно треба да буде јасно; ако се духовно пробудимо и покајемо, самим тим вратићемо се Косовском Завету, а тако и у томе постаћемо заједничари Новог Завета. Без повратка Цркви нема нам излаза из свих безизлаза. Знамо како се манипулисало са црквеним људима да би се и ту изгубила нада. То жели Сатана. Али, ако се будемо ослањали више на Бога, а не на човека, - сачуваћемо мир и јединство, остаћемо верни својим прецима. Нека би Њиховим молитвама Бог нама подарио више мудрости и расуђивања, више јеванђелске безазлености спојене са мудрошћу. У смиреном вапају Богу остајемо верни Завету и Откривењу Наших Праотаца и Отаца.
Епископ Јован (Пурић)
webgazda@sabornik.com