Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
27. новембар 2005. Недеља 23. по Духовима - Свети Апостол Филип; Год. 7. Бр. 26.
БОГОСЛУЖЕЊЕ ЈЕ СРЖ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСТВА
Црква је богочовечанска установа, сложени организам у чијем су функционисању обједињени безмало сви видови људског постојања и делања. Научне дисциплине (теологија, етика, право, социологија итд) у Цркви не представљају пуко кабинетско теоретисање, нити црквена уметност постоји (појање, иконографија...) само себе ради. Све те манифестације људског духа су врло конкретно примењене у свакодневном црквеном животу и све су оне неопходне, али ниједна није довољна сама за себе. Зато су у великој заблуди они верници који, концентришући се на један од многобројних чинилаца црквеног устројства (најчешће везан за њихово професионално опредељење), мисле да је то довољно за пуноћу духовног живота.
Изнад свих знања и вештина, изнад свих активности од којих је саткан црквени живот, стоји богослужење. Богослужење је срж православног Хришћанства, оно осмишљава сва предузимања у Цркви.  Ни лична вера, ма колико била утемељена на правоверном хришћанском учењу, ни највеће монашко подвизавање, не би имали никаквог смисла без богослужења. Богослужење заузима централно место у животу Цркве зато што тим чином човек успоставља везу са Богом, најважнију од свих веза у животу. Засновано на Светом Писму и Светом Предању, богослужење је круна пуноће духовног живота Цркве и сваког верника понаособ. Зато међу четири основна атрибута Цркве стоји и оно "саборна".  Живимо у доба у коме преовлађује индивидуалистички поглед на свет, а строга подела "ја - остатак света" постаје темељ савремене животне философије. Са друге стране, та самодовољност се показује као нереална јер нема човека који, макар и подсвесно, не тражи потврду сопствене личности у очима других. Отуда, поред поуке о личној молитви: "А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности" (Матеј, гл.6, ст.6), Господ вели и следеће: "Гдје су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима" (Матеј, гл.18, ст.20).
Поред спољних манифестација, сваки богослужбени обред и сваки тренутак у обреду имају и свој веома прецизно одређен смисао. У богослужењу време је освештано, баш као и сви остали аспекти људског живота. Штавише, читав хришћанинов овоземаљски живот протиче у богослужењу:  знаменовање новорођенчета, уцрковљење по навршеном четрдесетом дану живота, затим крштење, миропомазање, па молитва пред полазак у школу и остале значајне тренутке у животу, свештање дома, аутомобила, радње, благосиљање сваког новог подухвата, па молитве у невољи... закључно са молитвеним праћењем упокојене душе са овог света пред Божје лице,  све су то Богом благословени молитвени чинови.
У Православној цркви централно богослужење је Света Литургија. Саборна молитва у Господњем храму надилази време, простор и остале ограничавајуће категорије овоземаљског битисања. Богослужбене песме многих празника писане су као да се све дешава овог тренутка. Најлепши пример тог игнорисања временске дистанце су Страсна седмица и Васкрс, када Црква, Тело Христово, изнова доживљава Његово страдање, смрт и победу над смрћу. Зато богослужење не треба посматрати као пуко подсећање на историјске догађаје. Оно је надумни спој прошлости, садашњости и долазећег времена. Уосталом, баш као и сам људски живот.
Миодраг М. Поповић
webgazda@sabornik.com