Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
13. новембар 2005. Недеља 21. по Духовима - Свети апостоли Стахије, Амплије и др.; Год. 7. Бр. 24.
ДА ЛИ ДЕЦА ПОСТЕ КАО И ОДРАСЛИ ХРИШЋАНИ?
ПИТАЊЕ
Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у четири вишедневна поста која је Црква прописала, све до своје 7-ме или 3-е године живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца посте као и одрасли хришћани?
ОДГОВОР
Одговор на поменуто питање (или на поменута питања) не може бити заснован на светим Канонима, (као што смо то до сада најчешће чинили), јер нема ни једног Канона који би се директно бавио проблематиком поста код деце. Али одговор се може добити из целокупног нашег сазнања о појму поста, врсти поста и циљу поста, а што је расправљано у ранијим одговорима (види: Одговор на питање Шта је то епитимија). Имајући у виду све оно што је тамо речено о посту, можемо одмах и одлучно одговорити на последњи део вашега питања: Деца не посте и немају потребе да посте КАО одрасли хришћани. Из простог разлога што деца још не поседују оне грехе, страсти и навике, за исцелење, укроћење и уништење којим пост представља моћно оруђе у рукама хришћанина, због чега је од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
Па ипак, ово још не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да не треба НИКАКО да посте. Како ће пак деца постити и колико, не зависи више од позитивних црквених прописа (јер њих, као што рекосмо, нема), него од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Када о томе говоримо умесно је такође поставити питање: до када је "дете" дете. Свима је познато да дечије доба има више фаза развоја кроз које дете пролази. Оно је најпре - одојче. Затим долази рано детињство (од 2 - 3 године), па је дете предшколског узраста, па је дете ђак основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово је дете "дете" све док не ослужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе "детињства" применити један и исти принцип у погледу поста.
У решавању тога питања, постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га "штедети" од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, док оно не схвата и не појима смисао истога, може код њега изазвати одвратност и одбојност према посту. Иако ће, као мало, слушати своје родитеље и "постити", али, ако се у томе претера, када одрасте може задобити аверзију према посту, и потпуно га избацити из свога живота, што бива веома погубно по његову душу. С друге пак стране, ко из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што никако није мање погубно.
Избећи обе ове крајности, и провести своје дете између сциле и харибде, заиста је права уметност. То знају само они родитељи, који, пре свега, и сами интезивно живе духовним животом, и свесно се боре како за своје спасење, тако и за спасење душе свога детета. Јер дужност родитеља није само да донесу дете на свет, да га уведу у овај земаљски живот и обезбеде му телесни развој, него да га васпитањем у вери православној учине грађанином царства небескога. То знају у пракси да чине многи родитељи код православне браће Грка и Руса, и ми бисмо се могли од њих много томе научити.
Примера ради, ништа нормалније није за младу мајку него да своје вољено чедо сваке недеље и празника доноси у наручју (касније у колицима) у цркву, и да га, одмах после крштења, на свакој светој Литургији причешћује. То у Грчкој многе мајке чине са дететом од месец - два дана, па даље кроз сво његово детињство. Природно, тада нити мајка, нити свештеник и не помишљају на некакав "пост", који би тобоже требао детету пред причешће. Дете тог јутра, нормално буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. И тако, оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, на светлост воштаница, на мирис тамјана, на свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Тако одгајено дете, тешко ће ико и ишта касније у животу моћи да одвоји од љубави према Христу и Цркви његовој.
Код нас, нажалост, бива све обратно. По неким "бапским" саветима и мишљењима дете "не ваља" причешћивати до његове треће или чак пете године. Па када га први пут донесу на причешће, и оно, најчешће, први пут види свештеника, удари у дреку и отимање, око чега често настају веома непријатне сцене, да га је и немогуће причестити. Не ретко, таква деца се враћају кући непричешћена. Тај страх од свештеника (а често га и старији плаше да, ако не пости, "попа ће му одсећи језик"), скоро редовно остаје и даље, и ретки су они који када одрасту промене свој став према свештенику и светом Причешћу.
С друге стране, родитељи који брину о духовној страни живота своје деце неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено од 3-4 -те године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него само ради привикавања да измалена почне да разликује да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцено благо целог живота.
Што важи за пост, важи и за свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси) (по некима до десете године). Али код браће Грка и Руса, родитељи приводе децу од 4 - 5 година свештенику на "исповест", опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником - духовником.
Тек сада, сматрамо, јасно је свакоме какав треба да је однос деце према посту, и да су сва та различита мишљења изнесена у вашем питању уствари искључива било у једном било у другом правцу. Заиста они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа, и свете тајне покајања и исповести.

КАДА СЕ ЉУДИ ОГРЕШЕ О ЗАКОН БОЖИЈИ ТАДА СЕ И ПРИРОДА ПОБУНИ
Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог великомученика Димитрија у подгоричком насељу Крушевац.
Митрополит Г. Амфилохије је у бесједи указао да се и у наше вријеме догађају многе невоље и страдања. "Све оне невоље које су снашле Египћане зато што су прогонили изабрани народ Божији, као да се данас у савременом свијету поново остварују. Шта је друго цунами у Азији, шта су поплаве у Америци или шта је ''птичја грозница'', која нас подсјећа на оне старозавјетне пошасти, шта су опаке болести - него посљедице људске огреховљености, затрованости и неморала. То су знамења Божија која подсјећају људе да није добро газити закон Божији. Постоје дубоки морални закони на којима почивају они природни. Савремени човјек погрешно мисли да само природни закони господаре људима, не знајући да је природне законе Бог као вјечни законодавац "уткао" у природу. Природа не функционише сама по себи, већ по дубљем, Божијем закону, кога ми зовемо моралним законом. Када се људи огријеше о тај закон, тада се и природа побуни, као што су се потресли и небо и земља када је Господ издахнуо на Голготи", казао је између осталог Митрополит Г. др Амфилохије.
webgazda@sabornik.com