У парохији Светог Саве у Гринзбороу,Мелбурн, Аустралија, под небеским покровитељством Пресвете Богородице и приснодјеве Марије, Светога Саве I, просветитеља српског и првог архиепископа аутокефалне Српске Православне Цркве и свих светих из рода нашега српског, а под председништвом нашег канонског архијереја и оца, Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског и Епископа-администратора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке Г. Г. ИРИНЕЈА, у суботу, дана 22. августа/4. септембра, лета Господњег 2010. о свечаном спомену Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, одржасмо ванредно, упоредо (паралелно) заседање Епархијског савета Епархије аустралијско-новозеландске и Црквено-народног сабора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Новограчаничке Митрополије.

Заседање отпочесмо призивом Светога Духа за благословен и благопоучан рад Сабора и светом архијерејском Литургијом, у иконоликости Царства небеског, причешћујући се живоносним Светим Телом и, из једне заједничке нам чаше, за нас грешне изливеном светом Крвљу Христовом, по образу древних светих и свештених сабора свештенства и народа Божјег, уочи небеског заштитника нашег Епископа, Светог Свештеномученика Иринеја Лионског.

У саборовању узеше учешћа представници манастира, парохија и црквеношколских општина, мисионарских парохија, Савеза кола српских сестара, Српског Православног омладинског удружења и родољубивих организација при Епархијском пленуму, а који су у саставу Епархијског савета Епархије аустралијско-новозеландске и Црквено-народног сабора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке.

Свесни важности одговорног решавања постојећих питања у духу светих канона и вековне праксе свете Православне Цркве, определисмо се једногласно за потпуно црквено-административно јединство, указујући тиме нашу вечну захвалност најсветијем нам оцу, блажене успомене Патријарху Павлу, нашем савременом ујединитељу и са њим блаженопочившем Митрополиту новограчаникчком Иринеју, као и преподобном Старцу оцу Никанору светогорцу, проигуману Хиландарскоме, нашем измиритељу, похрањујући у нашим срцима и душама целину Христовог нераздељивог Илитона у савршеном јединству једне, свете, саборне и апостолске Цркве Светосавске. Не заборављамо него се са радошћу и благодарно сећамо свих наших отаца архијереја који су у зноју лица свога орали бразде на овој, често трновитој, њиви Господњој у Аустралији и Новом Зеланду.

Просимо очински благослов свјатјејшега Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Г.Г. ИРИНЕЈА, поздрављамо све свете оце архијереје и у њима, и преко њих, пуноћу Српске Цркве Православне, и молимо да нам подаре благословено утемељење за ово дуго жељено и дуго очекивано црквено-административно уједињење.

Усвојивши нацрт предложеног Устава као видљив знак непоколебљивог јединства и инструмент богоугодног уједињења под безбедним окриљем наше Мајке Цркве а тиме учинивши крај сваком раздору, свесрдно благодаримо најпре и највише Христу Богу и молимо да нам Он учврсти ово јединство својом Божанственом благодаћу, љубављу Бога оца и заједницом Свесветога Духа.

Овог благословеног дана, обасјани светлошћу оствареног дела Божијег, поздрављамо Њено Величанство Благочестиву Краљицу ЕЛИЗАБЕТУ II, богобојажљиви народ држава Аустралије и Новог Зеланда, Његово Краљевско Височанство Престолонаследника српског АЛЕКСАНДРА II, сав Краљевски дом Карађорђевића и сав једнокрвни и једноверни народ наш српски у Отаџбини и широм света.

Ово што данас учинисмо, учинисмо за свету Цркву и народ наш, из вечне захвалности и у блаженом сећању на наше славне претке, утемељиваче наше Цркве на Петом континенту и трудбенике на овдашњој њиви Господњој који се раније преселише у вечност, благодарни свим садашњим верницима, помагачима светог дела Божјег и проложницима црквеним а са надом у, и ради, благословеније будућности нових нараштаја наших. Тако нам Господ Бог помогао!

Све што изложисмо сведочимо и потписима руку наших оверавамо.

Због што бољег информисања јавности преносимо интегрални текст одговора Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. др Иринеја, на питањâ г-ђе. Јелене Чалије, новинара листа "Политика", који је у скраћеном облику објављен у поменутом листу 5. септембра 2010. године. 

1. Шта је Исламска заједница у Србији, којој на челу стоји г. Зукорлић, писала појединим Црквама и верским заједницама код нас, заиста не знам. Што се тиче Српске Православне Цркве, стигао је, телефаксом, само кратак допис из Мешихата у Новом Пазару, насловљен Српска Православна Црква - Патријарх српски Иринеј (без назнаке господин, а о пуној почасној титулатури поглаварâ хришћанских Цркава да и не говорим), који је потписан овако: Потпредсједник Мешихата, муфтија Решад еф. Плојовић (ово еф. је скраћеница за ефендија, а то је турцизирана грчка реч која значи господар или господин). Дакле, пошиљалац себе назива господином, - господски, нема шта, - али притом, још господскије, занемарује чињеницу да је прималац такође господин.

Примаоца Зукорлић вероватно сматра нижим од себе јер му се обраћа преко свог потпредседника, а овај свој допис почиње овако: "Поштовани, у поводу саопштења тзв. Комисије за вјеронауку..." Из овога следи да је и Влада Србије испод Зукорлићевог високог нивоа кад је њена легална Комисија за њега такозвана Комисија (ваљда тела и органи Владе добијају валидност када Зукорлић, лично или преко Плојовића, одобри њене одлуке!).

Али, испоставило се да Зукорлић нема кад - или нема воље - да сачека одговор из Патријаршије него креће у јавну медијску офанзиву, а и не претпоставља да његове поруке преко ефенди-Плојовића можда нису ни једини ни најхитнији предмет за решавање од стране Патријарха српског, поготову што Патријарх, и поред најбоље воље, не може без тумача или извора информацијâ схватити основно тврђење из Плојовићевог дописа, које гласи: "Оно што изненађује јесте спомињање Ваших представника, који се наводе као потврда изнијетим оптужбама и клеветама Министарства вјерâ." Ваљда не мисли Решад-ефендија да су сви чланови Комисије, укључујући и рабина г. Асиела, или њихова већина, представници Патријарха српског, па стога користи множину? У Комисији за веронауку постоји, наиме, само један члан из Српске Православне Цркве, - то сам ја, - а тај члан не зна ни за какве "оптужбе и клевете Министарства вјерâ" да би могао бити њихова "потврда", али зато зна, и то управо захваљујући допису г. Плојовића и изјавама њему претпостављеног Зукорлића, за оптужбе и клевете од стране највиших представника новопазарског Мешихата.

После овако несувислог тврђења следи непристојно интонирани претећи захтев: "Тим поводом од Вас очекујемо да се изјасните да ли Ваша вјерска заједница стоји иза изнијетих неистинитих оптужби и клевета тзв. Комисије за вјеронауку како би смо (sic!) сходно Вашем ставу дефинисали наше будуће односе." Овде могу да кажем само следеће: "неистините оптужбе и клевете" из Плојовићевог арогантног и умишљеног дописа су по свој прилици зукорлићевски истинољубиви и правдољубиви синоними за податке из саопштења за јавност Владине Комисије за верску наставу, а то саопштење не изражава само члана Комисије који је и епископ Српске Православне Цркве, па чак (о ужаса!), без дозволе из Зукорлићевог Мешихата, и члан њеног Светог Синода, него изражава читаву Комисију, без изузетка и без остатка, а у њој су присутни, поред представникâ Зукорлићу и његовима тако мрског Министарства верâ, још и људи из Министарства просвете, као и по један представник из сваке од традиционалних Цркава и верских заједница у Србији.

Зар је зукорлићевска правда толико слепа или је његово истинољубље толико селективно да оштрица његовог и Плојовићевог напада њих некако плашљиво, али нипошто случајно, мимоилази? Наравно, јасно је да их у суштини не мимоилази, али мени је ипак част и радост да - без своје воље, а и без икакве своје заслуге - примим на себе подмукли ударац намењен Комисији као таквој, па чак не ни Комисији него Влади која себи дозвољава да има такву, доказаним демократама и браниоцима људских права попут муфтије Зукорлића сасвим непоћудну Комисију, па чак не ни Влади него држави која се усуђује да има владу неспремну да ослушне меродавне авазе са најнадлежнијег места, па чак не ни држави него, у светлу теолошке рефлексије, на крају свих крајева и Самом Свевишњем што толерише такву државу коју, ето, Његов надобудни гласноговорник не може да "осјети као своју домовину". (Сва је срећа што се реч Бог или, на арапском, Алах све ређе појављује у Зукорлићевим тирадама. То је одраз најоригиналније еволуционе трансформације у досадашњој историји - преображаја верског вође у запенушаног политичког трибуна, окруженог телохранитељима, способног не само да оде на законити хаџилук него и да с пијететом походи гроб Адема Јашарија.)

Даље, аутор писма и преносилац Зукорлићевих порука не зна - или неће да зна - да се Патријархова "вјерска заједница" зове Црква, а да, међу Црквама, она има чак и своје засебно име, вероватно такође не особито милозвучно за осетљиве уши двојице осећајних муфтија, главног и доглавника. Најзад, аутору писма није јасно - а по тону и садржају писма се види да му никад и неће бити јасно - да су односи увек узајамни, обострани (билатерални) и да их не може дефинисати само једна страна, па макар то био и Мешихат добровољне испоставе босанског Ријасета у Србији. Да је био елементарно писмен, а мање тоталитарно настројен, рекао би да ће Зукорлић и дружина сходно Патријарховом ставу дефинисати свој будући однос према Српској Цркви, а не да ће они "дефинисати наше будуће односе". Јер, хтели то они или не хтели, у дефинисању наших односа, што ће рећи узајамних или билатералних односа, учествоваћемо и ми - они сходно нашем ставу, али, по правди или по начелу реципроцитета, и ми сходно њиховом ставу. А њихов став је експлицитан, брутално недвосмислен.

На сву срећу, ја сам искусио и сасвим другачије облике толеранције муслимана према хришћанима, па и много више од тога - манифестације искреног уважавања и пријатељства, чак и братољубља, по свему супротног зукорлићевско-плојовићевској нетрпељивости и, казаћу отворено, ирационалној мржњи. (Слаба је утеха то што и међу хришћанима има недостојних појединаца и групација које гаје сличну нетрпељивост и мржњу према сваком другом и другачијем, - муслиману, Јеврејину, било коме, - али ипак највише према оним хришћанима који не деле њихова осећања и идеје.)

Најзад, бићу и нетражени апологета одлуке Владе Србије јер је она била дужна да констатује флагрантно кршење своје одлуке у претходном периоду. Наиме, по тој одлуци чланство у Комисији припада ресорним министарствима, а уз њих је заступљена и свака традиционална Црква и верска заједница са по једним чланом. На тај начин је Српска Православна Црква, несумњиво већинска Црква у Србији, - о чијим непостојећим повластицама и "монополу" у нашем друштву муфтија Зукорлић прича бајке хиљаду и један пут маштовитије него што се приповеда у Причама из хиљаду и једне ноћи, - у Комисији заступљена потпуно једнако као и најмалобројнија традиционална заједница у земљи (Јеврејска).

Једина стварно повлашћена верска заједница била је управо Исламска заједница - са два представника, насупрот изричитом смислу Владине уредбе, са једним из Исламске заједнице у Србији и једним из Исламске заједнице Србије, при чему је у пратњи онога првога по правилу био и најмање један ћутљиви пратилац који без питања седи и прати рад Комисије чијем чланству не припада. Дакле, и Влада и чланови Комисије из традиционалних Цркава и верских заједница ћутке су толерисали нелегалну бројчану надмоћ муслиманâ у Комисији у односу и на већинску Цркву и на све друге заједно, искључиво у циљу функционисања Комисије, квалитета веронауке у школама и општег добра (мада сумњам да овај последњи појам може ишта да значи господи типа Зукорлића и Плојовића, као што сумњам и да знају за појам отоманскога господства, "салтанет ал-Осман").

У сваком случају, силом приликâ успостављени статус је измењен само и једино због искључивога држања колегâ из Новог Пазара, свакако по Зукорлићевим директивама: они су у једном тренутку своје присуство и учешће у раду Комисије почели да условљавају одстрањивањем представника Исламске заједнице Србије, претварајући све присутне у својеврсне таоце. Настали "Гордијев чвор" Влада је, користећи своје законске ингеренције, пресекла на већ познати начин. За то решење није тражила мишљење ниједног црквеног или верског представника, па ни моје, а сматрам да није ни требало да га тражи од било кога. Ја сам за именовање г. Адема Зилкића, реис-ул-улеме Исламске заједнице Србије, сазнао кад и остали чланови Комисије и укупна јавност - ни дана раније. Зато ја, а још мање Српска Православна Црква, не могу сносити никакву одговорност за нови састав Комисије. Ако је ико крив за новонасталу промену, онда су то искључиво појединци који су у свом екстремизму и искључивости умислили да могу да инструментализују Владу Србије и њену Комисију против оних муслимана, мирних и лојалних грађана Србије, који из својих разлога и убеђења неће са Зукорлићем. Уосталом, тек сада је стање у Комисији редовно и правично: један Православац, један римокатолик, један муслиман и тако даље.

Овим поводом Српска Православна Црква, односно њен Патријарх, нема никакве потребе да се изјашњава, поготову пак не треба да се правда пред Решад-ефендијом кад већ Муамер-ефендија није снисходио да се лично обрати Патријарху, а и да се лично обратио, не би требало на то званично реаговати јер сâмо питање, просто-напросто, није у оквиру Патријархове надлежности нити у надлежности Српске или било које Цркве. За све своје недоумице или незадовољство у овом случају господа Зукорлић и Плојовић треба, по свим правним узусима и цивилизацијском кодексу јавног понашања, да се обрате Влади Србије и ником више.

Ако моја овде дата размишљања могу бити од користи за потпуније и правилније разумевање свега овога у јавности, хвала Вам што сте ми својим питањем омогућили да их уобличим.

2. Моја комуникација са г. Мевлудом Дудићем, како у раду Комисије тако и у другим околностима, била је увек коректна и конструктивна. Докле год је он долазио на седнице Комисије, сарађивали смо нормално, складно, без икаквих неспоразума. Ако су нам се ту и тамо мишљења у већој или мањој мери и размимоилазила, то никад није утицало на постојећи однос коректности и добронамерности. О проблемима пак у раду Комисије већ сам довољно казао у одговору на Ваше прво питање.

3. Са наше стране добри, а са њихове - дâ се закључити из приложеног.

4. Не бих рекао. Не знам зашто би се и муфтија Зукорлић супротстављао мени или рашта бих се ја супротстављао њему, акамоли да његово евентуално супротстављање, ма шта то значило, по аутоматизму повлачи за собом и супротстављање читаве једне верске заједнице. Ја сам убеђен да многи из Исламске заједнице у Србији ипак мисле својом, а не Зукорлићевом главом.

Искрено жалим због кривуље његовог духовног и менталног развоја. Своје способности могао је, убеђен сам, да употреби на корист своје заједнице и на добро свих уместо да их траћи на политикантство и бесплодне донкихотске обрачуне са свим и сваким, па, ето, и са мном. И поред свих његових увредљивих и крајње недобронамерних изјава о Српској Православној Цркви и о мојој маленкости, желим му свако истинско добро. Ако говорим неискрено и желим му зло, нека га Бог преусмери на мене, и то у трипут већој мери.

Рекох и душу спасох.

Извор: Епархија бачка

Ових дана су сви домаћи медији пренели жестоке оптужбе г. Муамeра Зукорлића, муфтије Исламске заједнице у Србији, упућене на рачун Српске Православне Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, државе Србије и, напослетку, мене лично.

Оно што обичан човек исламске вероисповести, неупућен у односе између Цркава и верских заједница код нас, може да закључи из Зукорлићевих острашћених иступања јесте да је Српска Православна Црква некаква шовинистичка и екстремистичка организација која само гледа како да муслиманима нанесе штету, а да сам ја некакав силник који предводи насиље над исламском веронауком и другим делатностима србијанских муслимана.

Пре свега због истине као такве, а затим и због сваког обичног човека, муслимана који живи у Србији, покушаћу да укажем на то да тврђења г. Зукорлића не само да нису истинита, него представљају намерно, тачније злонамерно смишљене лажи, што он сâм, као и његови најближи сарадници, иначе добро зна.

Начелно, за мене људи других вера или других народности који живе у нашој Отаџбини јесу деца Божја као и ми Православни, а тиме и наша браћа и сестре, чиме се не доводе у питање постојеће разлике или било чији идентитет. Штавише, ја као Православни епископ (а сматрам и сваки Православни верник у Србији), имам посебну одговорност према потребама и правима верника других Цркава и верских заједница у Србији, па и муслимана, и то не само зато што припадам већинској Цркви у овој земљи него, пре свега, зато што сам хришћанин. Као епископ, у Епархији бачкој тако поучавам своје свештенике и вернике, а као професор Богословског факултета своје студенте. Уверен сам да је то једини могући став не само сваког хришћанина него и сваког истинског верника.

Иначе, већ дуги низ година, по послушању, представљам своју Цркву у разним формалним и неформалним телима, која имају задатак да Српска Православна Црква и све друге традиционалне Цркве и верске заједнице у Србији остваре или васпоставе сва она природна права која им припадају (верска настава у јавним школама, враћање одузете имовине, заступљеност у медијима...). У томе, ни ја ни било који други одговорни представник Српске Православне Цркве никада нисмо за вернике Православне Цркве захтевали неко веће право од оних права која припадају римокатолицима, протестантима, Јеврејима или муслиманима. Једноставно, у свим настојањима пред државним органима и друштвеним чиниоцима Српска Православна Црква је наступала заједно и солидарно са представницима других Цркава и верских заједница и оно што је тражила за себе, тражила је једновремено и за све друге. То врло добро знају и г. Зукорлић и његови сарадници из Исламске заједнице у Србији. Била би права срећа да је таква пракса присутна, например, у Босни и Херцеговини.

Конкретно, што се тиче враћања одузете имовине, одговорно тврдим да ни Епархији бачкој, којој сам на челу, - а Зукорлић ме оптужује да сам некаква "полуга власти", - није враћена ни половина незаконито одузете имовине. Сигурно је да ће традиционалне Цркве и верске заједнице наставити заједнички ангажман да се историјска неправда са почетка комунистичког периода исправи.

Као горуће питање, муфтија Исламске заједнице у Србији, истуреног одељења Ријасета Босне и Херцеговине, г. Зукорлић, истиче проблем верске наставе. На основу начина на који он намерава да реши то питање (пример насиља у основној школи Селековац), уверен сам да је и у Новом Пазару сада свакоме јасно да је муфтијина намера да верску наставу дискредитује, а не да је афирмише.

Проблем пак заступљености традиционалних Цркава и верских заједница у електронским медијима веома детаљно сам образложио, у личном писму г. Мевлуду Дудићу, још 26. јула 2006. године. Г. Дудић - као, уосталом, и г. Плојовић - може, ако му је стало до истине, да посведочи да је Исламска заједница у Србији по својој вољи иступила из заједничких медијских пројеката традиционалних Цркава и верских заједница, као и из Комисије за верску наставу. О разлозима који су их руководили, тада, 2006. године, само смо претпостављали. Сада су ти разлози свима јасни. По свему судећи, г. Зукорлићу, нажалост, није стало ни до верске наставе, ни до приказивања верског учења у медијима, нити до било каквих верских права србијанских муслимана. Каменовање аутобуса, паљење српске заставе, насиље над директором школе и многи други поступци указују на то да су његове намере сасвим другачије.

Али о томе треба да води бригу неко други...

Извор: Епархија бачка

О значају овог документа и надама које се полажу у ово сабрање сведоче и писма која су ових дана пристигла у Епархијско седиште у Сиднеју, а којима се српском Православном народу Аустралије и Новог Зеланда обраћају Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II Карађорђевић.

Свјатјеши Патријарх Иринеј у писму од 1. септембра ове године наглашава како ће нови Устав омогућити верном народу у Аустралији и Новом Зеланду да ''у љубави и верности Светом Предању Цркве чува јединство Духа свезом мира (Еф. 4,3) и да тако иде из силе у силу, хранећи се и напајајући једином животворном храном, божанским Телом и Крвљу Спаситеља и Искупитеља нашега, која нам се дарује на светој Литургији''. Уз то он додаје и како је ''од сада заједничко сведочење Христа широм Петог континента ваистину велика радост за пуноћу наше мученичке и Христу вазда одане Цркве'', у том смислу, уз братске и очинске поздраве у име целе Цркве, он шаље и благослов Господњи свим учесницима сабрања у Мелбурну и васцелом народу српском на Петом континенту.

Испред Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, писмо је послао Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г.Г. Амфилохије, који је обавестио Преосвећеног Владику аустралијско-новозеландског Г. Иринеја да је Синод на седници одржаној 24. августа ове године ''начелно прихватио нацрт новог устава ''Митрополије аустралијско-новозеландске''.

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II Карађорђевић придружио се овим поздравима поручујући да ''са великом пажњом прати догађања на свим територијама и у свим епархијама Српске Православне Цркве'' и изразио жељу ''да се сви проблеми и неспоразуми који још увек деле рањени дух и тело нашег народа коначно превазиђу, да дух заједништва, братства и хришћанске љубави и трпељивости надвладају сва искушења, да саборност и надахнуће светосавском братољубивошћу прожме наша осећања, наше мисли и наша дела''.

Србски народ један је од ретких у свету који у својој националној крилатици наглашава слогу, а уједно је и један од оних који, нажалост, кроз своју историју врло ретко ту слогу видљиво сведочи. Тим пре овај догађај је заиста историјски јер скоро пола века након раскола у Српској Цркви ван Отаџбине не само да се зацељује једна болна рана, него се око тог исцељења окупља васцели српски народ и пуноћа Цркве Христове. О размерама и значају данашњих дана најбоље ће сведочити будући нараштаји Православних Срба у Аустралији и Новом Зеланду који ће, ако Бог да, уживати све плодове светосавске саборности чији се темељи ударају ових дана у храму Светог Саве у Гринзбороу у Мелбурну. Како би смо се показали достојним наследницима наших светих предака и одговорни заложници слоге наших потомока, молитвама Светог Симеона Мироточивога, Светог Саве и свих Светих Срба, Васкрсли из мртвих Господе Исусе Христе спаси и помилуј.

Извор: Епархија аустралијско-новозеландска

Госпојинске свечаности су почеле у петак 27. 08. турниром у малом фудбалу, гдје је учествовало више екипа (побједник турнира је екипа Кинг из Лука) и вечерњим богослужењем у 20 часова. Лука се налази сјеверно од Невесиња, удаљена око 24 км. Лука је лијепо село, напредно и запажено. У селу се налази Црква сазидана пре 118 год. на мјесту званом Оцркавље, по предању је ту био некада Манастир. Православни Срби Лука, Заборана, Сељана и Прковица су саградили Цркву и посветили је Успењу Пресвете Богородице, те се тако сваке године на Велику Госпојину окупе и саберу на значајну вјерску свечаност.

Тако и ове године, само у већем броју, Православни народ Лука и шире је прослављао своју Храмовну Славу и јубилеј 118- те годишњице постојања свога Храма. На сам дан Славе у 8.30 часова био је дочек гостију: из општине Вождовца, са њеним предсједником др Драганом Вуканићем, предсједником савјета мјесне заједнице Орашац из општине Аранђеловац инг Драганом Адамовићем, КУД-ом Сретење из Орашца, фолклорном групом, пјевачком мушком групом, глумцем Никицом Петронијевићем, предсједником удружења Невесињаца у Београду Ристом Самарџићем, предсједником гуслара у Вождовцу Бобаном Драшковићем, из Гацка гуслара Мома Авдаловића са сином, из Требиња Боривоја Вујичића, Илије Таминџије, начелника града Невесиња Бранислава Миковића, Куд Невесиње мушка пјевачка група, те бројни гости културног, привредног и политичког живота. Литургија је почела у 9 часова уз присуство великог броја вјерног народа. За вријеме причасног стиха О. Драго је одржао поучну ријеч о Пресветој Богородици и Храмовној Слави и свима честитао Крсну Славу.

Послије заамвовне молитве обављен је трократни опход око Св. Храма. Ношена је Литија, коју је носио Ранко Килибарда, родом из Драмишева, који је био и кум Славе а сада живи и ради у Швајцарској. Другу Литију је носио Младен Зуровац из Луке, дјеца су носила иконе и прочитана су Св. Јеванадјеља. Пред улазак у Храм помолили смо се Богу за умрле црквењаке, свештенике, погинуле борце, ктиторе и приложнике Св. Храма. На средини Цркве освећено је кољиво и преломљен славски колач и на крају о. Драго је подијелио крсни хљеб, нафору и кољиво. На бини направљеној испред Цркве одржан је богат културно умјетнички програм који је водио Славко Алексић. Рајко Дука и Драган Адамовиц су, свечано пред много бројним народом, потписали свечану повељу о братимљењу мјесних заједница Лука, Невесиње и Орашац, Арандјеловац. Покренута је идеја да се направи конак Метоха Манастира Житомислића. Свечани ручак је био под шатором за све присутне госте и домаће, гдје се наставило народно весеље до касно у ноћ. Ова Слава ће остати незаборавна успомена за све који су јој присуствовали.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

У недељу 5. септембра 2010. године Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и честитао богословима и свим полазницима Православне веронауке успешну школску годину. У својој беседи Епископ Фотије је посебно нагласио да је суштина и старозаветног и новозаветног Закона Божијег - јеванђелска Љубав. Данашњи свет је нажалост напустио тај пут крстолике љубави према Богу и ближњем и због тога је овај свет у великој опасности од самоуништења.

Извор: Епархија далматинска