Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
Српска Колонија У Торонту, Онтарио
Почетак Досељавања

Један од првих наших досељеника у Торонто, био је Сремац Херцег. Он је дошао августа 1903. године, а његова жена децембра 1910. године. Илија Јоксимовић, из Београда, настанио се у Торонту 1904. године. Године 1907, у Торонто је дошао Димитрије Белић из Неготина.
Измећу 1907. и 1911. не зна се да ли су Србу у Торонто и долазили.
Наши усељеници почели су се поново насељавати у Торонто 1911. године. Међу првима, који су те године дошли, били су Тодор Пејчић, Младен Ристић и Васо Томић.
Велики број наших досељеника, дошлих 1912. године, потицао је из околине Ниша. Међу њима дошли су Божидар М. Марковић, из Рогачице, и неколико Црногораца, међу којима су се истицали Радојица Булатовић, који се вратио да учествује у Балканском рату, и Зарија Јанкетић, који је помагао наше људе у запошљавању и привикавању на канадски начин живота. Његов син, Миливој, ступио је у канадску војску за време Првог светског рата и погинуо у борбама на Француском фронту. Зарија се после рата вратио у Црну Гору.
Жарко Трумић, из Шапца, и његов млађи брат, Милош, дошли су у Америку 1907. године. Пет година доцније, Жарко, његова жена Катарина, рођ. Врбашковић, и брат прешли су у Канаду и, лета 1913, настанили се у Торонту. То је била прва српска породица у Торонту. После брата, нешто доцније, 1917. године, Жарко Трумић и жена му добровољно су ступили у Српску војску; он као тумач код Енглеске мисије, а она као сестра, болничарка. После рата су се вратили и настанили у Америци.
Између Балканског и Првог светског рата било је у Торонту више од две стотине Срба. Махом су били самци. Већина досељеника били су са села, са мало школске спреме. Морали су да копају и раде најтеже послове, за 25 центи на сат. Мањи дио их је напредовало, поженили се, довели породице и пустили корен у Новом свету.
Тек после Другог светског рата Срби су се окупили у знатнијем броју и, фебруара 1948. године, основан је Привремени одбор, са Божидаром Марковићем на челу, коме је био циљ да пронађе и купи плац за дом и цркву. Пронађен је био плац у 221 Ситон улици, као и неки други, али је избор коначно пао на угао Жерард и Ривер улица.
Најзад, 3. октобра 1948. године, одржана је у хотелу "Alpine" оснивачка скупштина Српског дома и Цркве а у Управни одбор су изабрани: Божидар Марковић, председник, Васо Воларов, потпредседник, Александар Анђелић, секретар, Петар Каралејић благајник, а за чланове одбора су изабрани: Стеван Ћук, Никола Баста, Михајло Дукић, Марина Селак, Јелка Адамов и Мара Шустерн. Надзорни одбор су сачињавали: Саво Ковачевић, Душан Нешић и Лука Мицић. У Грађанском одбору су били Никола Миклушев, Никола Мркобрада и Драгомир Вуловић.
Полетна група се дала на посао. Ускоро је израђен и нацрт правилника друштва Српски дом и Црква а који је на скупштини, 29. октобра 1950. године, усвојен.
На трећој редовној скупштини , одржаној 3. марта 1952. године, инж. Пера Поповић је протумачио свој нацрт пројекта изградње дома и цркве. Људи су засукали рукаве, вредно и брзо радили. Међутим, добровољни прилози су се у међувремену истањили; у каси је било остало свега 51 долар и 59 центи. На ванредној скупштини , 10. октобра 1953. године, одобрен је зајам од 10.000 долара, који је подигнут са интересом од 6,5%. Радови су поново настављени и камен темељац је освећен 22. августа 1953. године. Већ почетком идуће године, 30. јануара 1954. године, освећен је црквени дом.
Дом је отворен Светосавском прославом, 30. јануара 1954. године. Освећење је извшио Владика Николај Велимировић 5. септембра исте године. Прво богослужење одржано је у Црквеном дому на Васкрс, 1954. године.
Црква Светог Саве, која се налазила уз сами Црквени дом, била је довршена и освећена 22. маја 1955. године. Обред освећења обавио је Епископ Дионисије. Кум је био Петар Каралејић, из Торонта, а кума Ленка Лалић, из Монтреала.
Овој свечаности и банкету присуствовала је и кнегиња Олга, сестра руског цара Николе Другог. Она је Цркву даровала, својом руком израђену, икону Александра Невског. Овој свечаности су, такође, присуствовали Г. и Г-ђа Роланд Миченер, члан а доцније и председник, канадског Парламента, иначе велики пријатељ Срба.
Оснивачка Скупштина Ц.Ш.О. Свети Сава, у Торонту, одржана је 28. марта 1954. године и промењен је наслов "Друштво Српски дом и црква" у Ц.Ш.О. Св. Саве, у Торонту. Управа се бирала на три године. Уписнина за чланове дома и цркве износила је 25 долара.
Интерес за културни живот био је велики. Још у зачетку колоније, основан је био омладински клуб по називом "Шумадија". Клуб је, пре свега, имао спортски карактер. Први председник клуба био је Коста Јоксимовић, изабран 13. децембра 1953. године. Касније је клуб променио име и посатао хор "Свети Сава". То се десило за време председничког мандата Бена Миока.
Хор "Свети Сава" је основан 20. фебруара 1955. године. Диригент му је била Бети Лабаш, а Управу су сачињавали: председник, Коста Јоксимовић, потпредседник, Мара Тополац, секретар, Олга Шабан, благајник, Александар Ристић. Хор је, новембра исте године, почео да пева у цркви на богослужењу, и исте године дао свој први концерт.
Идуће, 1956. године, основана је при цркви Св. Саве Српска недељна школа, са циљем да се ту деца уче да читају и пишу српски, да упознају српску историју и негују веру православну. Први школски директор био је учитељ Василије Зечевић, а доцније, 1963. године, Славко Теодосијевић.
Превирање и Раскол Раних Шездесетих

На ванредној скупштини чланова, одржаној 14. јула 1963. године, усвојена је резолуција у којој се, у почетку, каже: "Наша црквено-школска општина Св. Саве, у Торонту, стоји на принципу, да је света српска Црква једна и недељива за вечита времена. Зато наша општина и надаље остаје саставни део свете Српске цркве у отаџбини и под Светим Синодом."
На седници Управе, 24. новембра 1963. године, одлучено је да се у децембру закаже ванредна скупштина и да се чланство изјасни да ли је за јединство са Српском православном црквом или је за одвајање. Том приликом отац Алексеј Шевченко је замољен да за време богослужења не помиње име епископа Дионисија.
На ванредној скупштини, одржаној 22. децембра 1963. године, од присутних 119 чланова, салу је напустило 27 а 92 члана су остала у сали и гласали су за јединство са матером Црквом. Кроз неколико дана, 29. новембра 1963. године, састанку Управе је присуствовао нови свештеник , отац Симеон Гроздановић, који ће служити у храму Св. Саве годину дана, па ће га, због болести, заменити отац Никола Стојсављевић те остати да служи до 15. августа 1972. године.
Ц.Ш.О, и поред трзавица које је доживела у 1963. години, убрзо је не само наставила нормалан рад већ показала и видне резултате. На редовној годишњој скупштини, 2. маја 1965. године, констатује се да се од 97 чланова порасло на 223 члана, да је добијена 81 молба за упис у чланство. Хор је изгубио 21 члана али је уписао 30 нових.
На предлог Раде Скопљака, 9. фебруара 1964. године, основан је Одбор за хуманитарне послове у који су ушли: свештеник, као председник, и још 3 члана. Поново је формирана фолклорна група. Нешто касније, 27. септембра исте године, решено је да се покрене лист торонтске парохије, "Гласник". Основан је одбор у који су ушли отац Никола Стојсављевић и још пет чланова. Иако скромног обима и изгледа, "Гласник" је ускоро почео да обележава најважније догађаје у животу парохије. Крајем маја 1964. године, Коста Јоксимовић је предложио да Ц.Ш.О. има своју крсну славу као и друге општине и да се за тај дан спрема приредба са програмом. Прва слава Ц.Ш.О. Свети Сава, прослављена је 31. јануара 1965. године.
Маја месеца 1964. године купљен је парохијски стан.
Српска недељна школа је 1966. године, имала четири разреда и 84 ученика. Учитељи су били: Миро Микетић, Велимир Јовановић и Коста Јоксимовић, са супругом. Школа је имала и своју фолклорну групу коју је, као и ранијих година, водио Драгослав Радосављевић. Од 23. фебруара 1964. године, Драгославу се, у раду, прикључио Радисав Додић, од када ће се ова два вредна радника често допуњавати и помагати један другом, било да се радило о фолклорној групи при Недељњој школи или одраслима, који су били у саставу хора. Од 27. септембра 1964. године, Додића ће замењивати Ана Грајпел, а Ани ће помагати Мимица Живковић и Даница Новаковић, а 8. децембра Драгослав Радосављевић ће преузети рад са одраслима. Председник хора је био и председник фолклорне групе.
Седамдесетих година живот парохије је био у пуном јеку. Поред хора "Свети Сава", активно су радили омладински хор и тамбурашки оркестар. Недељна школа је имала 60 ученика а октобра 1971. године, захваљујући помоћи професора Јоветића и многих дародаваоца књига, основана је библиотека са читаоницом, која је располагала са око 350 књига.
У јеку тих догађаја, Коста Јоксимовић је наставио да води Ц.Ш.О. и имао је пуне руке посла. То је онај период када се дошло до уверења да би управа требало да се бира на свега годину дана, те је скуштина, 1971. године, донела такву одлуку. Проф. Јован Јоветић је био израдио прву верзију нових правила и дао их на дискусију и допуну.
За време председничког мандата Васе Кошевића озбиљно је разматрано питање куповине црквеног имања као и могућност откупа дела парка иза цркве Св. Саве. Отац Милоје Раичевић ће 30. новембра 1975. године отићи са парохије, а на његово место ће доћи отац Жарко Митровић, 1. децембра 1975. године, и остати до своје смрти, 16. маја 1980. године.
(Преузето из "Споменице поводом 25-годишњице Ц.Ш.О, рађене на основу књиге Олге Марковић " Досељавање Срба у Канаду и њихове активности".)
Подизање Нове Цркве

Далеке, 1983. године, наша Ц.Ш.О. је купила зграду и простор на Диксију. Од виђења табле на продају, негде крајем 1982. године па до јуна 1983. године, једна релативно мала, али енергична и одлучна група људи учинила је све да се тај простор добије на лицитацији, да се прикупи новац, кредити да се обезбеде, да се куповина закључи и да се отпочне са радовима на имању.
По свршеној кCпи2ини, дом је прилагођен у богослужбене сврхе - доњи спрат - а горњи је већ годинама, постао лепа сала за велике и мале прославе. Зграда Центра је 1984-85. године реконструисана и проширена, оспособљен је доњи спрат за привремену капелу. Крајем маја 1989. године, освећен је нови иконостас у капели. Иконостас је пројекат архитекте астка Мишића, а направили су га столари Живан Мирковић и Синиша Гајић. Кумови иконостаса били су Душан Рнђеловић и супруга му Анђелка. Све иконе урадио је иконописац Драган Марунић а свака је икона дарована од стране верника.
Године 1986. ангажован је еминентни београдски архитекта Предраг Ристић, градитељ многих наших цркава у отаџбини, да изради план нове цркве. Он је план засновао на обједињењу наших најчувенијих средњовековних манастира. Створени су планови и макета цркве. Ипак тај план није реализован јер архитекта Ристић није овлашћен да пројектује у Канади.
Његови планови су прошли неколико рецензија, да би најзад, после ванредне скупштине, 1993. године, Ц.Ш.О. дала пројекат на израду угледном торонтском архитекти Милутину Копши. Поштујући основну замисао Пеђе Ристића (српско-византијска црквена архитектура), архитекта је, у плановима за нову цркву, дао своје оргинално остварење. Она данас представља не само украс за источни део Мисисаге него је, у исто време, једно савремено и функционално решење наших литургијско-верских потреба.
Камен темељац је осветио и поставио Патријарх српски Павле, јуна 1994. године, приликом пoсете Канади. Темељи новог храма освећени су 26. новембра 1995. године. Освећење је обавио Епископ канадски Г. Георгије.
Због ратова у нашој отаџбини , заустављена је изградња Храма, јер су Срби били преокупирани помагањем својих рођака, избеглица и целокупног народа. Зато се толико дуго чекало на почетак изградње Храма.
Наставак изградње овог дивног храма започет је 1999. године великим ангажовањем Црквено-школске општине на челу са њеним председником, Зораном Ђуричићем и протама Првославом Пурићем и Михајлом Додером. И уз велику помоћ многих донатора коју су омогућили изградњу ове велике и лепе цркве. На храмовој слави, 12. септембра 1999. године, скупљено је 200.000 долара. Радови на цркви обављани су континуирано. Постојала је нада да ће освећење бити у септембру 2001. године. И поред максималних напора, због низа објективних разлога, градња је завршена у пролеће 2002. године.
Ова прелепа црква је изведена у визатијском архитектонском стилу, традиционалном за православне цркве. Нови Храм има три ложе за хорове и руком израђен иконостас са иконама које су израђене у једном од најпознатијих сликарских атељеа у Београду.
  • Главне карактеристике Храма Саобра српских светитеља су следеће:
    • Црква је пројектована у традиционалном српско-византијском стилу, крст у квадрату са само једном купoлом изнад централног дела цркве,
    • Главни део цркве (наос) је 17 пута 17 метара. Укупна дужина цркве је 39 метара, а ширина 25 метара,
    • Укупна површина цркве је 637 квадратних метара, а доњи - подрумски део цркве, који садржи собе за капуте, санитарне уређаје, уређаје за грејање и хлађење, има око 300 квадратних метара,
    • Средња висина цркве у наосу је око 12 метара, а врх куполе је у висини од 24 метра, мерено од патоса цркве,
    • Највиши део крста на куполи је око 30 метара изнад земљишта,
    • Црква ће моћи да прими око 800 верника,
    • Спољни зидови су од вештачког бетонског камена а кровови су покривени поцинкованим бакром. То омогућује дуготрајност и минималне трошкове у одржавању зграде.
Међу плановима за будућност овог имања је и изградња велике сале за банкете и приредбе и старачког дома за наше људе.
У суботу, 15. јуна 2002. године, освећен је овај прелепи храм у Мисисаги. Завршетак изградње цркве обиљежен је четверодневном прославом, која је Bрајала од 13. до 16. јуна 2002. године.
Свечаној прослави су присуствовали црквени поглавари и великодостојници из наше Отаџбине, Канаде, Сједињених Америчких Држава и Европе:
  • Епископ канадски Г. ГЕОРГИЈЕ,
  • Митрополит загребачко-љубљански Г. ЈОВАН,
  • Митрополит црногорско-приморски Г. АМФИЛОХИЈЕ,
  • Еископ новограчанички за САД и Канаду Г. ЛОНГИН,
  • Епископ британско-скандинавски Г. ДОСИТЕЈ,
  • Епископ средњоевропски Г. КОНСТАНТИН,
  • грчки Митрополит СОТИРОС,
  • украјински Владика СЕРАФИМ,
  • Епископ браничевски Г. ИГЊАТИЈЕ и
  • Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије.
Овој значајној манифестацији за све Србе у Канади, присуствовали су Принц Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, господин Миодраг Перишић југословенски амбасадор у Канади, министер за вере у СРЈ, министер за имиграцију Онтарија и др.
Током ове дивне свечаности био је организован разноврстан културно-уметнички програм у коме су учествовали:
  • Хорови
    • "Св. Сава",
    • "Кир Стефан Србин",
    • "Света Тројица",
    • вокални ансамбл "Савице".

  • Фолклорне Групе
    • СКУД "Опленац",
    • "Кордун",
    • "Стражилово",
    • "Хајдук Вељко",
    • "Коло",
    • "Србијанка",
    • "Св. Сава Опленац".

  • Окестри
    • "Коло",
    • "Фрула",
    • "Нови Звуци".
Током ова четири дана освећења, у културно уметничком програму су учествовали уметници:
  • Драгана Варагић са децом из глумачке школе "Април",
  • Песник Радован Гајић,
  • Песник Милан Јанковић,
  • Песник Милена Цветковић,
  • Глумац Димитрије Поробић,
  • Глумац Нед Вуковић,
  • Виртоуз на гитари Божидар Хаџи-Витковић,
  • Милорад Луковић
  • Весна Вукшић.
Културно-уметнички програм током свих дана био је веома разноврстан и пружио је могућност учесницима да представе нашу културу и обичаје на прави начин.
Вечера у част принца Александра и прнцезе Катарине је одржана у прекрасно украшеној сали Српског центра у Мисисаги са разноврсним аранжманом цвијећа и укусно одабраним детаљима, учинили су да се свим гостима покажемо у правом светлу као добри домаћини и народ са историјом и богатом културом.
Многобројни гости су дали велике доприносе Фонду за изградњу цркве. Овом приликом гостима су се обратили и Принц и Принцеза, као и госпођа градоначелница Мисисаге, која је у свом говору истакла да се јако поноси што је ова прелепа црква дио Мисисаге.
Част да буду кум и кума Храму Свих Српских Спаситеља, припала је господину Јови Вујасиновићу и госпођи Драгани Хертог Вујасиновић, који су даровали цркву са 100.000 долара.
Након освећења цркве, приређен је свечани ручак, додељене захвалнице и уручени добровољни прилози. Епископ канадски Г. Георгије уручио је Орден Светог Саве трећег реда, господину Зорану Ђуричићу , председнику Црквено-школске општине Свети Сава.
Такође, након опроштајног ручка, црквени веродостојници и краљевски пар провели су извесно време у разговору са парохијанима.
Морају се истаћи чланови организационог одбора за освећење, који су са великим одушевљењем и ентузијазмом обавили један велики посао на опште задовољство на челу са Николом Манојловићем, који је стајао на челу овог одбора. Двије стотине волонтера је помогло освећењу нашег велелепног храма, који ће говорити о нашем постојању на овим просторима, о томе да смо веровали и стварали.
webgazda@sabornik.com