Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
 

ЉУБАВ И ПОВЕРЕЊЕ

Да ли је могуће волети човека, а немати поверења у њега? Могуће је. Истинска љубав према човеку ниуколико не значи обоготворавање свих његових особина и клањање пред свим његовим поступцима. Истинска љубав кадра је да примећује и човекове недостатке, исто онолико неумољиво и прецизно као што је то својствено и злоби. Па и прецизније! Али љубав се према недостацима људским не поставља онако као злоба, већ на себи својствен начин, како само она то уме. Љубав штити и спасава душу човекову за вечност; зло га пак уништава и убија. Љубав воли самога човека, не његове грехе, не његово безумље, не његово слепило... И далеко прецизније од злобе види све несавршенство овога света.

Подвиг духовне прозорљивости: видети све грехе људске и осуђивати свако зло, али при томе никога не осудити... Једино човек који је примио вишње озарење способан је за такву љубав.

Да, може се волети и немати поверења. Али, није ли поверење особина отворене душе, и није ли отвореност својство љубави? Не, љубав је шира од отворености. И без отворености душе, у овом свету, може постојати љубав... Старац Амвросије Оптински или, рецимо, Преподобни Серафим волели су људе огњеном љубављу и служили им у духу; па ипак, нису се отварали према свакоме, и откривали су се тек помало: чували су душу своју од људских погледа, продирући властитим погледом у душе других људи. На исповести духовник уопште не отвара своју душу пред човеком који се исповеда.

Али душа сваког истинског духовника је отворена - не пројављивањем, већ љубављу - и кроз љубав се испољава у свету.

Духовник неће увек нити свакоме откривати све оно што је задобио као познање од Бога, већ ће, саобразно свачијем стању, свакоме прићи на одговарајући начин.

Мајка која не говори своме детету све оно што јој падне на ум не скрива своје мисли због немања љубави, већ управо због љубави нема поверења, тако да, скривајући од детета све што му није на корист, све оно чему оно још није дорасло, што није кадро да прими у своје незрело тело и у своју незрелу душу, управо таквим поступањем показује љубав према њему.

Неискреност, одсуство непосредности и једноставности, као и "неповерљивост", могу да буду и добри. Лекар неће све открити болеснику, нити начелник потчињеном, нити учитељ ученику.

Стање и узраст, пријемчивост и готовост одређују ствар и истину која ће се откривати у свету.

Људска душа налик је на брод. Као што брод има свој подводни део, и душа мора да има своју свест, која ће бити невидљива за свет. Овим не мислимо на "подсвест", већ на свест која се скрива за добро истине. Зло треба скривати, како никога не бисмо претерано замарали. И добро нам ваља скривати, да га не пролијемо улудо. Скривати се мора ради користи свију. То што душа скрива своје зло понекад представља духовну неопходност; скривање свога добра скоро је увек одлика мудрости и праведности.

Није свако "одсуство искрености" неправедно; и није свако "неповерење" издаја крајњег поверења.

Крајње поверење може се имати само према Триједином Богу, и према свим Његовим законима и речима. Неповерење према себи увек је мудрост, и свако истинско, позитивно неповерење према другима, неповерење из љубави, представља продужетак свештеног неповерења према себи самом... Јер неретко човек нема власти над собом у својим делима и речима; он лута у злу, а да ни сам тога није свестан.

"Не веровати себи у свакој ствари"... - то начело има свој дубоки и спасоносни смисао. Сопствено искуство, властити ум, срце, мисао, расположење... - све је то колебљиво, јадно и неодређено; ту нема апсолутног предмета поверења. А од неповерења према свему колебљивом долази свесавршено и безгранично поверење према Тријединоме Богу.

Ближњима се не сме веровати у истој мери колико ни себи не верујемо (и у истој мери се према њима сме гајити поверење!); а себи се може веровати само у складу са властитим сагласјем с Откривењем Божијим, са вољом Христовом, која је пројављена у свету и која се открива у души.

Само духовним оцима и руковођима живљења у Христу, истинским и искусним, можемо се у потпуности поверавати, верујући им више него себи, и предавати им властити слух и властиту душу у име Божије.

Мој ближњи, мој пријатељ, само је делић мене самог (јер он је делић читавог човечанства, чији сам и ја делић). Последице првородног греха, страсти, својствене су и њему и мени. Наравно, у различитој мери и различитим нијансама, али и он и ја подједнако имамо основа да не гајимо поверење према властитој, још увек двојакој природи и непреображеној вољи. Ми скоро увек поступамо "по страсти", са примесама греховног, а не "бестрасно", не слободно - у Христу.

Ја сам заиста колебљив и непостојан; усковитла ме сваки нападај свезлог противника, и чистота својствена дубини моје душе сваки час бива помућена иловачом што се диже са њеног дна. Ближњи мој колебљив је једнако као и ја, и исто толико је кадар чинити добро, каогод и зло.

Имам потребу да непрестано проверавам себе самога, а та потреба својствена је и моме ближњем. Дужан сам да неуморно проверавам и вреднујем своје поступке у свету да ли су по Богу? Проверавање захтева не само зло, него и "добро" што је у мени, јер је зло неретко очигледно, док се добро само чини "добрим", а у суштини је зло. И зло захтева проверавање; ни злу се не сме "веровати" према првој особини "злог". Помраченим људима (а ми смо такви) и оно што је добро чини се рђавим, уколико је повезано са болом, тегобношћу и увредом нашег самољубља. Овде није реч о злобној сумњичавости, већ о добром, творачком неповерењу према себи и према свему што нас у свету окружује.

Грех нам се готово увек чини некако "слатким"; не сме се веровати таквој сласти, јер она је најгорча туга и патња. Патња (на пример, у борби за чистоту тела и душе) нам се чини неиздржљивом и одвратном; али ни оваквом закључку не смемо веровати, јер из доброг страдања проистиче мир што превазилази сваку радост.

Људи су склони да причају много, а често и дуго, и рекло би се да њихове идеје морају служити добру; али колико се само нетачности, саблажњивости и испразности излива из њихових уста! Не сме се веровати свим речима... Људи неретко сами подносе свакојаке патње због речи које су изрекли и кају се због њих. Да, није све што од човека исходи (па чак и у најплеменитијим намерама!) добро. Много шта је непотребно, узалудно, греховно, и такво је не само за онога ко износи, већ и за онога ко те непотребне ствари прима.

Вазда продубљујући своју љубав према људима, никада не смемо заборављати да су сви људи болесни, и да међу њима морамо живети у непрестаном трезвљењу, не само спрам себе, већ и спрам свих који нас окружују... Само уколико имамо оно прво, биће нам плодоносно ово потоње.

Дакако, не треба гајити неповерење према самом човеку, већ према конкретном стању у коме се он налази. Степен поверења увек треба мењати саобразно стању нечије просветљености у Богу. Уколико нам се особа коју волимо и којој смо до сада увек веровали одједном појави у стању нетрезвености и почне да нам дели некакве савете, хоће ли наша љубав према њој престати? Ако је дубоко волимо, наша љубав неће нестати, неће чак ни ослабити. Нестаће само поверење, не само према речима, него и према осећањима тога човека, докле год се он налази у таквом стању.

Људи се ређе опијају вином него другим страстима: гневом, злопамћењем, похотом, пристрашћеношћу према новцу, славољубљем... Страсти делују на разум и вољу човекову попут вина, изопачујући читаву душу његову. Човек опијен било којом страшћу не влада собом, престаје да буде оно што јесте, постаје "играчка у рукама демона"; тако бива чак и са човеком који је, када је слободан од страсти, испуњен истинском дубином и чистотом Христовом, онолико колико је она могућна у границама наше земаљске, личне и наследне греховности.

Светлијем стању човековом припада и савршеније поверење. На пример: желео бих да изговорим беседу, или да се причестим Светим Тајнама, али осећам да ми је душа испуњена смућеношћу и страстима... У оваквом случају дужан сам да поступим по Еванђељу, односно да, оставивши свој дар крај жртвеника, пођем да се помирим са душом, "са мојим братом", другим речима, да се смирим, да уђем у небески живот. То је образац праведног и доброг неповерења према себи, у име Христове љубави према себи самоме. Моја егоистичка љубав,гнапротив, желела би да презре, да не опази недостатке мога бића, она би моју душу прогласила "достојном", неправедно би јој поверовала и дозволила њеном греховном стању да се излије на свет, или да се без покајања приближи Богу, Његовој пламтећој купини. Дозволила би, али не по заповестима Божијим (које подразумевају: "Скини обућу с ногу својих", односно одбацивање греховног стања душе), већ по самовољи... И био бих опаљен нелажним законима Божије чистоте.

Несумњиво, дужан сам да се и према себи и према другима односим без пристрашћености. Али неће ли то значити да "судим" некоме, насупрот Речи Божијој: "Не судите да вам се не суди"? Никако! Расуђивање је одлика израстања људске душе из њене рђаве незрелости. Расуђивање је она "мудрост" за коју је казано: "Будите мудри као змије". Расуђивање је круна љубави, и свети учитељи Цркве држе - о, тајне! - да је оно изнад "љубави", изнад, разуме се, "људске", неразумне, често чак и погубне љубави. Расуђивање је небеска мудрост у живљењу, духовни разум љубави, који јој не одузима снагу, већ јој пружа со.

"Не бацајте бисера својих..." - то није немање љубави (реч Божија учи само и једино љубави!), већ мудрост љубави, познање вишњих, небеских закона, који се изливају на читав греховни свет, не мешајући се, међутим, ни са чим греховним.

"Не бацајте бисера својих..." јесте заповест о неповерењу у љубави, заповест која води ка љубави и чува љубав.

"Да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја"!... Непрестано желим да у себи и у свему остварим ту љубав; да укинем "царство своје" и откријем Божије. Не веровати, не прихватати ништа "своје", "људско", греховно и полугреховно... Отворити слух свој и срце своје (сву дубину његову!) само за Божије, за оно чисто, светло... "Да дође Царство Твоје"! До смрти се нећу умирити у жудњи за њим - у свему. Молим се, и та реч не пада хладно са мојих усана, већ извире из читавог мога бића и принуђава ме да се злопатим, као у пустињи.

Слашћу ме испуњава Суд Божији који се твори у моме срцу и над мојим срцем... О, сладак ми је Долазак Христов! Господа срећем посвуда. Не јавља ми се Господ свуда, већ ја срећем Њега - у свакој речи, у сваком дисају... у разговорима, намерама и поступцима људским.

Желим само Њега. И желим да мрзим сваку "правду" која није Његова. Све желим само у Њему, без Њега ми не треба ништа, све ми је бескрајно тегобно и мучно. Он је светлост мога срца. Не бих учинио ништа добро када бих знао да Му то моје добро није угодно. Вазда - и ноћу и дању - знам да је Он близу; али не чујем увек његово топло дисање, јер сам не стремим увек к Њему, јер не желим увек Њега више од свега осталог. У оваквом свом осећању опажам такву немоћ, такву слабост и ништавност, да ми ништа земно не може подарити успокојење, нити пружити ослонац. Једино Он, Који је казао: "Мир Свој дајем вам"


Врх стране



webgazda@sabornik.com