Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
 

СЕДАМ БЕСЕДА O ЗЕМЉИ ГАДАРИНСКОЈ

Беседа прва

Пред очима ми је слика оне земље Гадаринске у коју је једаред, после буре на Галилејском језеру, допловио Господ са ученицима Својим... Земља слабо насељена; посвуда врлети, љути крш, песак. Са Тиверијадске и Магдалске стране она се, у слабој измаглици, свагда види као земља тајанствена и сурова, чак и за ведра времена, у сунчана јутра, под плаветнилом небеским.

Гле, Господ излази на обалу. Среће га гадарински бесомучник, познат свима што живљаху у околним местима; он се није облачио у хаљине попут осталог света, а гробови - невелике пештере у стенама - беху обиталиште његово. Раздиран унутрашњим болом, затекао се у близини обале, вероватно привучен онамо тишином која је изненада наступила.

Чим је лучезарни Лик Господњи доспео у његово видно поље, он повика из свег гласа. Као безвољно оруђе у рукама некакве унутрашње силе што у њему пребиваше, тај несрећник није био кадар да живи скупа са људима. Ни други га нису могли приволети да живи по законима људским. Стално га је раздирао самоубилачки дух, али он није имао снаге да се од њега избави. Те и такве душевне патње, које се могу опазити свуда у свету, далеко су горе од свих физичких

Угледавши лик Господа Исуса, бесомучник виче, али не бежи. Не бежи, јер га некаква лучезарна сила незадрживо привлачи к себи. Виче, јер га зла сила мучи и нагони на бекство, али ипак нема толико снаге да га и приволи да бежи. Она је већ свезана самим присуством Господњим. И бесомучник проговара из свег гласа: "Шта је Теби до мене, Исусе, Сине Бога Свевишњега? Молим Те, не мучи ме!" Демон се скрива и виче у човеково име као да сам човек не жели да види Исуса; демон жели да изазове утисак да, тобоже, Исус мучи тога човека. Нечастиви настоји да себе спасе, а да ту напаћену душу људску коначно одведе у погибао, одвојивши је од јединог спасења њеног.

Човек површан, неискусан или без вере на гадаринској обали зачуће само глас тога човека; премда ће и таквоме човеку морати бити чудно како то да један бесомучник, човек који се не влада свесно, који никада није видео Господа и кога нико од људи није поучио, одједном, већ на први поглед, препознаје силу Бога Свевишњега у Човеку. Нико од људи није знао оно што беше знано демонима. Мрачном, али ипак духовном свету демонском било је већ сасвим јасно да Господ није само човек. Али ту се не ради о благодатној просвећености истином: ово је само искуствено доживљавање Божанског огња који сажиже мрачну силу. Невидљиви зли дух проговара кроз уста несрећног бесомучника, предосећајући свој пораз и већ осећајући огњене муке због саме близине Исусове.

Да, овако морају викати зли дуси у присуству Сунца Правде, Господа Исуса Христа, Који их сажиже... Али тако вичу и људи који изгоне Господа из домова својих, из држава својих, из срца свога.

Већ и само присуство Господа мучно је непокајаним грешницима. Тама се одгони светлошћу... Лупеж не воли Сунце. Ето у чему је целокупна дубина психологије сваког неверја, сваке антирелигиозности. Вишња светлост Божанска спутава, ограничава самовољу, сажиже нечистоту огњем несагоривим и неугасивим... И, ако је срце пуно нечистоте, гордости и безакоња, ако је воља усмерена према тами, онда се душа плаши да се дотакне Еванђелске Истине, онда се боји Христа. А ако изненада добије прилику да се сретне са Христом, она, мучена Светлошћу неподношљивом за њене болесне очи, опаљивана у својој греховности, виче: "Шта је Теби до мене, Исусе?"... "Не мучи ме!"... "Та ја нисам монах!"... "Ја живим у свету и морам да се покоравам законима света!"... "Носим тело на себи и морам се понашати онако како то оно захтева!"..."Иди од мене са Твојим заповестима о свакој правди, савршеној чистоти, истинској љубави. Иди од мене, Исусе... не мучи ме светлошћу Својом!"

Не изговара ли свет на сав глас управо ове речи? Да, ми људи управо то говоримо! Или тај крик исказујемо у безмолвном осећању.

Зло је и у демонима и у људима истоветно. У демонима је оно понекад отвореније, непосредније, и поред свег лукавства њиховог. Али нелажни закон духа је овакав: светлост Еванђеља Господњег не осветљава свима животни пут; она не не сагрева утехом сваку душу људску у овом студеном свету. Огањ Љубави Божије, блажен за душе праведне и смирене, нераскајаним грешницима је буктиња сажижућа.

Допуштајући постојање бесомучника у свету и чинећи очигледним тајно деловање мрачних сила, Господ нас упозорава и учи.

Учи нас да препознајемо нашега противника. Учи нас и да познамо Спаситеља свога. Често ми не познајемо свога Спаситеља само због тога што не знамо свога противника. Не верујемо да у свету постоји погубно страшно зло, од когаје могуће спасити се једино силом Спаситељевом; зло од кога сви морамо да се спасавамо.

Еванђеље нам није дато само ради небеске утехе! Дато нам је и да бисмо се уплашили наше људске греховности. Ми људи, лењи и учмали, морамо да се уплашимо, да будемо рањени злом. Тек уколико осетимо реални бол од зла и његову шкодљивост по себе, бићемо способни да свим срцем кренемо ка добру, да се устремимо ка добру као котви свога спасења. И да познамо Спаситеља као Извориште и Сунце Добра.

Црква на земљи такође није људима дата само ради утехе њихових напаћених душа прекрасним сагласјем слика и звукова што узводе на небо. Храмови стоје на земљи стога да би човек имао неко место на коме би могао уздрхтати пред вечношћу, устрептати над својом душом. Уздрхтати пред Богом, угледавши макар на час ону страшну вечност којој је сваки човек на земљи тако недокучиво близу.

Ми живимо и одлазимо у свој храм како бисмо, угледавши Светлост Христову, свом душом својом кренули ка њој и из свег гласа повикали Господу не демонске речи: "Шта је Теби до мене, Исусе?", већ речи човечанске: "Мене ради дошао си, Исусе!", не демонске речи: "Молим Те, не мучи ме", већ речи благословене: "Господе, очисти ме; ма колико ми то наносило бол, ма колико се мучила моја сластољубива и грехољубива душа очисти, прекали ме у ватри Твојој, спасоносној и очишћујућој!"


Беседа друга

"Исус заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека". Зли дух задобио је супротно од онога што је тражио. Он је молио да се Исус удаљи од њега, међутим, морао је сам побећи пред Лицем Исусовим.

Пре но што размотримо овај за њега мучан, али за нас радостан догађај, зауставићемо се на неким карактеристичним одликама овог бесомучника. У чему је налазило израза и у чему се манифестовало деловање зле силе у томе човеку? Пре свега, њиме је владала велика унутрашња тескоба, некакав страшни немир и неспокој без јасног разлога, присиљавајући га да се клони људи, да их се плаши и осећа мржњу према њима. Живљење у пештерним гробовима било му је цодношљивије од становања са људима у њиховим домовима. Огромна физичка снага као да се уливала у тог бесомучника, чинећи га кадрим да се истовремено рве са неколико људи и да раскида тешке окове. Као и многи данашњи бесомучници, страдалник гадарински поседовао је ненормалну снагу. Немање духовне, Божије снаге у њему је било компензирано нараслом телесном снагом.

"У здравом телу - здрав дух", говоре мудраци људски, приморавајући људе који више од свега цене своје телесно здравље да верују у ту истину... Лажна је то мудрост! На примеру бесомучника и свих нераскајаних грешника, потпуно здравих у физичком смислу, али духовно строваљених скоро у сами ад, види се да физичка снага не обезбеђује здравље људскога духа. Ову истину потврђује и чињеница да су многи Божији угодници, који живот на земљи проживеше попут ангела, били слабог физичког здравља и да су неретко читав живот проводили у болестима и патњама. Физичко здравље не олакшава духовни живот, али оно није ни препрека за његов развој, уколико не прелази у доминацију телесног над духовним. У случају овог бесомучника, неоспорно, одсуство духовног начела пружило је могућност за тако неприродно манифестовање физичког начела.

Желећи да га спасу од самоубиства (а сваки бесомучник има такве покушаје), добри људи су га везивали ланцима и веригама, чиме су и несвесно његове патње чинили још већим. Али он кидаше све везе и бежаше у пустињу. "И тјераше га демон по пустињама".

Зли дуси који желе да човека одведу у погибао одвлаче гау самоћу. Уколико, међутим, самоћа за неког човека може бити спасоносна, они ће га одвлачити на улице и тргове, на забаве и весеља, нагонити на незадрживо многословљење са познаницима, на незаустављиву активност међу људима, надахњивати га на "грандиозна дела"... Човека којем је управо општење са другим људима, пружање помоћи другима или задобијање помоћи од других корисно дуси који се противе вољи Божијој нагониће да се склања у пустињу, да се скрива у оном "подземљу" о коме је тако дубоко и тако истинито говорио један велики руски писац... Демонска усамљеност није исто што и усамљеништво Божије; она не ослобађа човека од његовог егоима, већ у највећој мери пројављује ту греховну људску црту.

Чак ни многим монасима самотовање није на корист, јер оно подразумева већу духовну одговорност и од човека захтева потпуно одрешење од свога "ја" и непрестано предстојање пред вишњим светом.

Из чињенице да је зли дух овог бесомучника нагонио на осамљивање можемо да изведемо закључак да је несрећнику била потребна управо помоћ других људи.

Али колико ли је међу нама оних којима је апсолутно непходно да се макар на извесно време осаме, па било то и у својој соби, али их зла сила тера у метеж испразних окупљања и разговора! Ми нисмо у стању чак ни да испунимо једну тако лаку заповест Спаситеља свога, као што је она да се "помолимо Оцу нашем у тајности"... Време је за вечерњу молитву, а наше срце још лута светом, устављајући се на његовим пролазним интересима, тако да не користимо ни ту лаку могућност за, макар и кратку, али толико драгоцену молитвену осаму.

Нека нам духовна патња овог бесомучника помогне да дубље познамо путеве нашег властитог духовног живота. Тада ћемо и боље поверовати да његове патње нису биле узалудне.

Зли дух свагда се радује метежном и пустошном друштву, у коме му се пружа прилика да људе заноси частољубљем и подстрекује у њима све страсти; где је могуће управљати масама, предочавајући им своје идеје и намећући им свој дух. Али он се радује и свакој човековој затворености, свакој неблагодатној осамљености људске душе. Лакше му је да сустигне овцу која се удаљила од свога стада, и да том изгубљеном овцом засити глад свога зла. Шта може бити горе од неблагодатне осаме људске душе! У оваквој душевној самоћи сазревају многи злочини и апсолутно сва самоубиства. Управо због тога зли дух толико мрзи исповест, не само пред Богом, већ и пред човеком - свештеником; наиме, исповест, под условом да је чистосрдачна, руши у души човековој зид ђаволске гордељиве или страшљиве усамљености и износи је на светлост Божију.

Све страсти и сви греси људски неодољиво увлаче човека у неблагодатну осаму душе, у морални и психички солипсизам.

Мржња, гордост, презир (кћи нискости), надимање, страшљивост (кћи самољубља), шкртост, леност, окорелост срца и друге сличне страсти одводе човека у "подземље", где душу, затворену у "себе", у своја егоистичка доживљавања, чека коначна погибељ и пропаст.

Велико је добро и спасење за такву душу њено смирено отварање пред светлошћу Божијом. За такву душу излазак према Богу представља и њен излазак у Божији свет, према другим људима, према сабраћи, ради задобијања помоћи од њих и ради служења њима.

O, како је дубок живот и како су велике тајне душе људске! И једино је Реч Божија кадра до њих продрети.

Гадаринског бесомучника зли дух је одгонио у пустињу, мислећи да ће усамљеност у пустињи за њега представљати дефинитивну пропаст, као што је то било са многима. Али Господ није изашао само у градове и села да спасе оне који пропадају; Господ је изашао и у пустињу. Он је Творац свега, Свудаприсутан Божанством Својим, Он свуда показује и Своју Човечност. Јер Његова је Човечност - љубав Његова према човеку.


Беседа трећа

Поставши свесни безизлазности свога положаја, опаљивани Духом Божијим, демони су изгубили сваку наду да ће њихова молба "да не буду мучени" бити услишена. Али лукавост њихова досетила се новог излаза: ако већ није могуће упропастити човека, ваља покушати да се упропасти макар нешто у свету.

Демонска воља бива усмерена на свиње... "Велико крдо" свиња пасло је у близини. "И мољаху Га да им допусти дау њихуђу".

Демони моле, демони преклињу... У сваком мољењу упућеном Христу потребно је постојање макар делића истине. Када су демони показивали перфидно лукавство, говорећи у човеково име, њихова молба није могла бити услишена. Међутим, чим су проговорили својим гласом, указала се могућност да Господ испуни чак и њихову молбу.

Толико је важна истина у молитви, па била она и демонска! И још нешто: колико су и демони изнад оних људи који Господа не моле ни за шта, који чак уопште не верују у Њега и усуђују се да тврде да Га никада није ни било на земљи!

Демони не само што верују у ово, него и непрестано осећају силу, власт и огњени Дух Цара светова Господа Исуса Христа. Сведржитељ све држи у својој власти. Горе и хумови, мора и бездани, ангелии демони Њему се повинују: ангели са радосним трепетом и блаженством, а демони са мучним страхом и шкргутом. А човек је једино биће на земљи које не жели да зна за Бога и за силу Његову, премда се налази у власти Његовој свакога трена.

Демони желе да уђу у свиње, да се на било који начин задрже на земљи. Само да не "иду у бездан"! А "бездан" је дубина самости твари која се одвојила од Бога, која се до краја затворила у себе, која ни у чему не налази себи задовољења и која се мучи неугасивом духовном патњом.

Због непоседовања унутарњег благодатног задовољства у општењу са Богом тварни дух налази себи илузорно задовољење у себи страном предмету, везујући се за њега и лажно се засићујући у општењу са њим... Таква је природа.

свакога блуда, сваког неистинитог задовољења свога "ја". Греховна и од Господа забрањена страст душе (или тела) крије у себи елемент насладе, ангелима непознат, али демонима веома добро познат. Демони такође осећају ту илузорну насладу, након које "бездан" живота постаје за њих још мучнији, још ужаснији.

Илузорно владање свињама демонима се чинило као избављење од бездана страдања.

Душа човека који је променио светом, немајући у себи небеског мира (мира за који је Спаситељ казао: "Мир свој дајем вам"), такође се неминовно мучи и пати, пошто је изгубила могућност да преко тела пружа себи задовољење и испуњава властиту празнину везаношћу за земаљско, за телесно, за фантазије - за оно што није Бог и што није у Богу.

Гадарински демони, пошто су изгубили човека, желе да се као вампири наслађују макар неком твари. Свиње су њима најближа твар, можда и "најлакша" за нечистог духа, јер Свето Писмо свиње узима за символ телесне отврдлости, забрањујући бацање духовних истина пред људе који не виде даље од земаљске хране, попут свиња. Природно, демони желе да побегну у свиње. Само да не остану без икакве жртве, без икакве хране, односно без могућности да макар некога муче и разједају у овом Божије< свету. Само да не остану у тој страшној самоћи властите злобе, у егоизму који не налази за себе предмет похоте и који сам себе гризе адским мукама... Заиста је језив тај бездан, у коме нигде нема изласка из њега самог и који не жели да се отвори пред Богом.

Људи, поучимо се на демонима! Све зло које чинимо другима (односно, пре свега, себи самима) излази из празнине наше, коју није испунила светлост Божија. Будући горди а испразни, ми не испуњавамо биће своје животом светим, већ илузијама радости, само да не осетимо своју ужасну усамљеност без Бога. Чељусти адског бездана непрестано су разјапљене пред нама, и ми, у слепом страху од тог бездана, слепо везујемо своје биће за оно што није вечно, што је само магла над тим безданом... Смрт разгони маглу и оставља само бездан.

Ми, слепци шт> живимо на земљи, слично дусима гадаринским, не окрећемо лице своје ка Господу - Сунцу Правде и Живота, већ тражимо себи "свиње", само да се пред нама самима не открије наша властита пустошност.

Шта је за наш људски дух "свиња"? Пре свега, то је наше сопствено тело, када је у нашој свести одељено од духа нашег и од његових благодатних задатака на земљи. То је наше тело, уколико смо пристрашћени према њему и уколико му служимо са оноликом пажњом каква доликује једино служењу Господу Богу, угађајући му безмерним и безаконим чулним задовољствима. Похота, опчињеност лепотом тела или једноставно самом телесношћу, безбројни греси и срљања у грех блуда - све је то тражење и налажење "свиње".

Свиња која нас спутава може бити и свака ствар што у нама изазива прекомерну пристрашћеност; идол што у нашем срцу заклања светлост Господњу. "Свиња" - то је свако испуњавање властите празнине било чиме мимо Господа.

Не желећи да идемо у бездан, као што то ни демони нису хтели, ми људи често ни не молимо Господа да нам допусти да уђемо у нашу свињу. Ми сами насилнички упадамо у своје свиње.

Исповедамо ово пред Тобом, Господе! Ти Сам видиш да у нама нема чак ни страха којим су испуњени Твоји демони, нити послушности наредбама Твојим. Ми драговољно напуштамо Тебе, Који си Извор воде што тече у Живот, и прибијамо се уз пустињске авети, а воду пијемо са извора обмана.

Из овог разлога се тако тешко и мукотрпно уређује живот човеков у свету.

Зар је могуће да нећемо поверовати Христу? Да су се демони, ти језиви мрачни духови, уместо својих бесплодних покушаја да се спасу од бездана кроз свиње и власт над њима, бацили пред ноге Господа Милостивог и завапили попут неких људи што виде истину: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне!", Господ, Који тражи да милост своју излије на оне који би ту милост приме, би им опростио, и демони би се обратили у ангеле; и отишли би на небо, у неизрециву Светлост Божију! , , Али гордост и зла воља им не дају да тако учине.

То исто смета и нама, људима, да клекнемо пред ноге Исусове, пред љубав Божију што међу нама и нас ради по земљи ходи!


Беседа четврта

Демони су посведочили власт Исусову у свету, коју толико мноштво људи одбија да призна.

Власт Исусова искористила је демоне као твар која покорно дрхти пред њом и пројавила их у свету, како људи не би мислили да свет бестелесних сила не постоји, већ како би познали и невидовне, и видовне непријатеље своје.

Највећи је пораз демонима када их неко разоткрива, када скида са њих маску под којом се скривају у свету.

То што су демони били откривени наочиглед читавог света представљало је за њих још већи пораз него то што их је Господ изагнао.

Они чине све, само да у свету остану скривени... Самоубице, пре но што се одлуче за суицид, уопште не знају да крај њих стоји одвратни (неизрециво гнусни!) зли дух, подстрекујући их да убију своје тело, да разбију многоцени "глинени сасуд" који чува душу до рокова Божијих. Тај дух саветује, убеђује, инсистира, приморава и свакојаке страхове наводи на човека - само да притисне окидач или да скочи кроз прозор, бежећи од живота, од своје неиздржљиве патње... Човек се не досећа да та "неиздржљива патња" не долази од живота, него од онога од кога исходе и све мисли које "припремају и утемељују" самоубиство. Самоубица мисли да су све помисли што га окупирају његова лична расуђивања, и долази до закључка о непходности суицида. Али то уопште није дело самога човека; кроз његове мисли говори онај кога је Господ назвао "човекоубицом од искони". Човек само безвољно пристаје, на за себе невидљив начин узима ђаволов грех на себе, сједињује се са грехом и са ђаволом... Довољна је једна једина молитвена реч покајања, макар и мислено осењивање спасоносним Крстом и погледање на њега са вером - и растргнута је паучина зла, и силом Божијом човек је спашен од погибли своје... Само искрица живе вере и привољености Богу - и човек је спашен. Али да ли сви људи који су се спасли од самоубиства или од неког другог греха схватају да је крај њих стајао (а можда и још увек стоји, или им се понекад приближава) одврат=и зли дух, би[е које се открива само посебном духовном осетљивошћу и суптилном духовном пажњом?

Многи људи (чак и хришћани) немају јасну представу о деловању и пројављивању злих духова, о којима са тако задивљујућом снагом и тако јасно говори Реч Божија.

Затрована свагдашњим скептицизмом, без искуства у духовним стварима, "деца" (по духовном узрасту, не по смирењу), чак и седокоси старци, оспоравају реално постојање злих духова. А има и таквих малограђана који се само изругују и смеју када им неко казује о невидљивим злим силама... Они не подозревају да је и само њихово примитивно неверовање у оно о чему је казивао Спаситељ из искуства (у потпуности експерименталног и научног) било познато апостолима и свима светима у свету, и да је већ и само њихово неверовање једна од пројава утицаја оног духа кога они негирају.

Постоји још једна замка којим нечисте силе приморавају људе да њихово постојање поимају само у "символичком" смислу.

Откривање демонске силе у свету људима је веома корисно. Човек који је духовно усредсређен увек ће наћи шта би могао приметити у овом погледу - и у своме окружењу, и у дубини своје сопствене савести. Крене ли путем истинског, трезвоумног духовног живота, пред његовим духовним погледом откриће се многе тајне.

Зашто је Господ демонима, пошто их је изагнао из човека, "допустио" да уђу у свиње? Зашто их није отерао у бездан? Разуме се, из истог разлога због кога им је дозволио и да овладају тим човеком. Да би у свету могли бити откривени. Да би се читаво човечанство могло подићи против њих; да би људе привукао Себи. Кроз демоне се на најочигледнији начин испољава зло пред морално инертном свешћу човечанства.

Да су демони, пошто су изагнани из овог човека, занавек са земље били отерани у свој бездан, људи би имали повода да мисле да овог бесомучника нису злостављали демони, већ да је он био жртва некакве обичне физичке болести, рецимо, "нерава", на које се данас веома лако позивају и образовани и необразовани људи. Нико, наравно, не зна на који начин физичке нити у човековом телу могу узроковати чисто моралне појаве добра и зла, рецимо, изазивати људе да благосиљају Име Божије или да страшним речима хуле на то Благословено Име. Али реч "нерви" неким људима пружа објашњење за све. Таквима одмах постаје јасна тајна живота у свој својој комплексности.

Овај млитави и веома модерни "позитивизам" данас има многе присталице, и поред свега што се догађа, и поред убрзаног приближавања света последњем Дану Господњем.

Становници Гадарије вероватно би такође, на неки здраворазумски начин, објаснили исцељење бесомучника, да им се није десило да и сами претрпе штету од демона.

Знајући за то неверје људско, Господ је чинио све да научи људе да верују у невидљиви свет.

Испуњујући чак и демонима њихову прозбу, Господ даје људима поуку: у свету постоје зле силе! Постоји невидљива сила, бескрајно подмукла и лажљива, али у свему потчињена Господу изузев своје злоковарне воље, коју Господ не може да приволи на добро. Јер суштина истинског добра искључује сваку принуду да се оно чини.

Да, демони заиста постоје! Са њцма се ваља борити. У тој борби неопходно је стражење, усредсређеност и непоколебива вера у силу Христову која је кадра да разруши све тврђе вражије. Непоходна је заштита Христова... Господ је дошао да нас поучи тој истини.

Видели смо како су бесомучне животиње, које су још недавно мирно пасле крај обале, одједном, захваћене некаквим невидљивим вихором, по лепом времену и упркос сваком инстинкту самоодржања, са стрмени скочиле у језеро и потонуле.

Тако се и људи строваљују у свакојаке неразумне поступке, који и у њима самима изазивају ужас. Колико је убистава и самоубистава спречено, колико је породичних огњишта очувано, колико злочина избегнуто само благодарећи томе што су се људи сетили Логоса и Крста, који видљиво и невидљиво заустављају душу људску на прагу њеног пада.


Беседа пета

"И јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се"...

Шта се потом догодило?

"А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по селима. И изиђоше да виде шта се десило"; одасвуд похиташе становници земље Гадаринске да погледају шта се догодило. Даље еванђелско приповедање даје нам основу за претпоставку да је на место догађаја људе привлачила пре свега радозналост. Радозналост и данданас у свету често предњачи над свим осталим душевним осећањима људским, не само добрим, него и злим. Неретко она је чак испред милосрђа и састрадања. Радозналост је бржа чак и од страха и од инстинкта самоодржања. "Догађај" је за људе нешто толико неопходно, као и хлеб. Развраћена природа људска не сагледава свет као одраз небеске хармоније, где је и свака ситница драгоцена због свог непосредног припадања огромној целини Божијега света; пала природа људска свет сагледава као монотону бесмисленост, у којој је могуће само трагати за различитим пријатним стварима и где се стално дешавају различите сензације. Људи јуре за "новостима"... А "новостима" је у свету заграђен приступ Тајнама Божијим.

Становници Гадарије похитали су, разуме се, да виде тако необичан догађај. "И дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога бијаху изишли демони гдје сједи одевен и паметан код ногу Исусових; и уплашише се". Заиста се имало чему ужаснути, и због чега уплашити. Овде је у питању било очигледно чудо, деловање натприродне силе. И није се радило само о исцељењу, већ о истинском васкрсењу за живот човека што живљаше у гробовима.

Чудо је било очигледно и без великих прича. Па ипак, очевици тога догађаја, потврђујући оно што су видели, "обавијестише" све који дођоше из града и околних села "како се спасе бјесомучни".

И шта бива? Да ли житељи Гадарије, као што би се очекивало, падају на колена од осећања благодарности Богу због доласка тако великог Исцелитеља међу њих? Радују ли се због спасења тога човека кога су толико дуго гледали како пропада? Говоре ли, као што би било нормално, Спаситељу и о другим бесомучницима и болесницима, молећи Га да их исцели? Позивају ли Га к себи, молећи Га да им донесе благодат Своју, походећи сву земљу њихову? О, да се све тако догодило! Али десило се нешто потпуно супротно.

Пошто су нагнали свиње у пропаст, демони су се, премда и нису задобили право да опет уђу у људе, ипак, нема сумње, утешили, када су своја сопствена осећања и своје жеље препознали у душама људи из Гадарије.

Становници земље Гадаринске молили су Исуса да оде из њихових крајева. "И мољаше Га сав народ из околине гадаринске да оде од њих". Ко од нас никада није носио на себи такав грех, нека се први баци каменом на њих! Ни мени савест не допушта да то учиним, иако осећам сву страхоту греховности њиховог чина... Зар да забране улазак у своје крајеве, у своја обиталишта Оваплоћеном Богу Живоме, Творцу неба и земље! Шта би могло бити необичније и чудовишније од једног оваквог чина? Али уједно у свету нема ни ничега уобичајенијег од таквог поступања. Кривицу за ово сноси апсолутно свако ко на земљи живи. Та кривица лежи на свима који не погледају на небо и очи своје не управљају на Сина Човечијег. Свакога дана и свакога часа не допуштамо Господу и Спаситељу своме да уђе у одаје наше; не примамо Њега, Који стоји крај нашег срца... "Ево стојим на вратима и куцам" (Откр. 3, 20).

Ко Му отвара врата? Ко се радује куцању Његовом? Ко ослушкује глас Његов и задржава га у својој свести, ко Га се сећа у ковитлацу живота свога? Али нећемо говорити о унутарњим, суптилним и константним одрицањима од духа Његовог, која у свету нико не види изузев ангела. Колико међу људима има и потпуно отвореног, грубог, дрског непокоравања вољи Божијој, устајања против истине Христове!

Христос је у Своме свету гоњен исто онако као што су Га негда гонили у Његовој Јудеји.

Становници земље Гадаринске, који нису желели да Му допусте да остане у њиховим крајевима, ипак су били бољи од нас што данас живимо на земљи.

"И мољаше Га сав народ из околине Гадаринске да оде од њих". Замислите, они Господа моле. А зар данас Господа моле да оде из ове или оне земље? За данашњицу то би било исувише богобојажљиво! Данас Господа једноставно изгоне из људских срдаца, из младићког разума, из детиње молитве, која је светиња; грубо Му не допуштају да уђе у срца људска. Колико је само лажљивих теорија о хришћанству! Колико неистине о Сину Божијем! Колико Га презиру многа учења људска; како је поруган Његов Божански Лик и како унижена Истина Његова. Не доликује нашим европским земљама да осуђују земљу Гадаринску. Немају права савремени цивилизовани народи да осуђују народ Гадарински.


Беседа шеста

Но, препустимо становнике Гадарије суду Речи Коју нису желели да чују, али Чију су Славу видели.

Да бисмо сами научили да боље ходимо за Христом и да Га никада не одбацујемо, покушаћемо да продремо у разлоге њихове људске заслепљености.

Зашто човек не прихвата Господа?

Зар Господ није Помоћник у свему што је добро и светло, ка чему незадрживо стреми, на крају крајева, чак и помрачено срце човечије?

Јер Господ је "Да" и "Амин" сваком живом и добром осећању, свакој идеалној тежњи која (макар и у изопаченом облику) живи у свакоме човеку. Зашто човек не прихвата своју небеску радост?

Гадаринци су се ожалостили због пропасти својих свиња. Гадаринци су себе пожалили и за себе се уплашили. Неистинито су пожалили себе и неистинито се за себе уплашили. Ваљало им је на други начин себе пожалити, другојачије се за себе уплашити.

У Господу су житељи Гадарије видели свога Разоритеља. Божанствени Разоритељ зла и неправде, Истребитељ демонске власти над светом, Господ, њима се учинио као упропастител. имовине и свакидашњег живота њиховог. Све остало за њихове очи се помрачило. Те очи, разрогачене од страха, виделе су за њих једину ужасну истину - свиње како тону у светлој дубини Галилејског језера.

Слични догађаји могли су се очекивати и у другим местима, само да је Чудотворац из Галилеје отишао онамо. Мисао о таквој пропасти тим се људима учинила несносном. "Мамон" - страшни и мрски бог материјалних вредности и земаљске имовине - влада срцима људским више него Бог Живи. Човек Aе грчевито и похлепно држи своје прашине, своје иловаче. Он зна да је све материјално, укључујући и његово сопствено тело, прах, и да ће се веома брзо у прах претворити; па ипак - таква је сила греха - човек је "привржен" земаљским вредностима. Њих ради долази до свих ратова, свих револуција, свих злочина. Богатство је узрочник све нечовечности имућних и свег зверства сиромашних... "Не можете служити Богу и мамону!" - "Не, можемо!" А други, искренији људи, говоре попут Гадаринаца: "Нека иде од нас такав Бог Коме ваља дати све срце своје!"

Господ је немилосрдан - блажено немилосрдан, исцељујуће немилосрдан према нама људима! Да нас је Господ пожалио онако као што би многи желели, не би нам било спасења. Потребна је нарочита модитва, у име читавог човечанства, да нас Господ не пожали! Нека нас Он мучи исцељујућим жежењем, сожижући злосмрадне гнојне ране духа нашега! Гадаринци су себе "пожалили". А да су били немилосрдни према себи, приближило би им се Царство Божије... Неправедно, плотско, "душевно" сажаљење човеково према себи самоме један је од узрочника свих наших падова и свих одрицања од Христа. Гадаринци нису узели, нису понели Крстсвој.

Како често смо и ми налик на народ Гадарински! Легиони греховних навика и пристрашћености држе нас на растојању од Господа Сладчајшег... Чак је некаква цигарета неретко кадра да људе одврати од примања Светих Тајана!

У многим животним приликама ми Га молимо да не долази к нама, или да макар не долази увек... Понекад Га приморавамо да од нас оде самим тим што Га не молимо да са нама остане.

Онај ко Господа не призива, самим тим Га одгони! Гадаринци су се лишили добара о чијој необухватности могу казиватиједино ангели на небесима. Како се "овај свет" јасно показао у земљи Гадаринској, обасјаној видљивим и још више невидљивим Сунцем! "И мољаше Га сав народ из околине Гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим". Страх који је владао демонима влада и људима.

Људи се плаше да какогод не изгубе свој јадни иметак од светозарне руке Васкрситеља живота. И журе да се одрекну Васкрсења. Није им знано да ће их можда већ данас смрт однети... Спаситељ је жртвован, само нека су свиње живе и здраве. То је цена материјалистичке културе и свеукупне њене философије.

О, јадни, заслепљени људи! Колико је за њима Господ плакао, враћајући се из крајева њихових! Из древног сведочанства познато нам је да се Господ наш никада ниXе смејао, али да су Га често видели где плаче. Плакао је Он, наравно, и за народом Гадаринским.

Када би сада, из загробног света, ти људи могли видети наш свет, свакако би зажелели, попут оног еванђелског богаташа кога је неочекивано сустигла смрт, да пошаљу некога к нама, да нас упозори колико је земаљско богатство краткога века и да нам посведочи реалност духовних страдања изван граница овог нашег света.

Али уместо њихове загробне молбе и сведочанства о пролазности света ми имамо много веће сведочанство те истине - Реч Христову у свету.


Беседа седма

Било би исувише тужно на овај начин завршавати еванђелску причу о ономе што се збило у земљи Гадаринској, јер постоји и њен свеутешни крај: "А човјек из кога изађоше ђаволи мољаше Га да би с Њим био". Једини ко је желео да занавек остане уз Исуса био је човек који је задобио исцељење.

По унутарњем духу своме велико, а по утицају на свет "мало стадо" Исусово јесте Црква исцељених душа. "Коме се мало прашта, малу љубав има". Они који руке своје пружају Господу јесу сви они којимаје "много опроштено" којима су многи греси отпуштени и многе ране исцељене... Исцељени гадарински страдалник ушао је у то мало стадо душа које стреме Христу.

Као и за еванђелског слепца, и за њега се може казати да је патио како би се "слава Божија показала на њему". Тога ради је и целокупна патња рода људскога. Ово све објашњава, све оправдава. Зато нека заћуте сви што немају крила те нису кадри да се од људске патње вину до Славе Божије! Та крила даје једино Христос, и име им је вера; а она почиње од наде и завршава се љубављу.

Човека који Му је био одан Господ није оставио да пребива крај Њега у неделању. Господ нас призива к Себи како би нас, сјединивши нас занавек са Собом, изнова послао у свет; како бисмо, обновљени и исцељени Христом, служили људима које Он такође призива, и којима ће са нашим Господом бити исто онако прекрасно као и нама.

Човек ослобођен од зла желео је да занавек остане крај Христа. Он је то најпре разумео доста површно, "али га Исус отпусти говорећи: Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповиједајући по свему граду што му учини Исус".

Тако се свако ко жели да остане уз Христа учи да живи у Христу.


Врх стране



webgazda@sabornik.com