Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
 

ПРИЧА СТАРЦА ЈАНИЋИЈА

Св. владика Николај

Било је то недавно, у једној северној касаби. Под белом летњом месечином, сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да поставе свом домаћину једно важно питање.

Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад, кад сви радознало навалише на њ, он поче да прича:

— Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније, како сам поверовао у Христа. Ви сте млади, и одувек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и друкчијег. У моме младићском добу ја сам мало са висине, готово са презрењем, гледао на своју мајку, која је била велика богомољка.

У то време ја сам читао многе стране књиге, нарочито француске.

Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао са презривим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне француске романе. Са сузама у очима, мајка ме је благо прекоревала, завршавајући обично своје прекоре речима: "Кајаћеш се, синко, те твоје књиге неће те одвести срећи"! О, мудра мајко моја, како си ми истину пророковала! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једнога дана,рече ми забринута мајка: "Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју!" — „Не смем, мајко", одговорих ја стидљиво, "није ово за тебе. Ти си, овај... стара жена". Мајка уздахну дубоко, поћута, па рече: "Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра... Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. Ах, мени тужној!"

И ја невољно пођем за мајком. Имали смо једну њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор са мајком. Једва сам чекао да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу.

А у том часу, у џепу ми је била књига "Бонапарта и жене". Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих мало олакшао муке од жеђи.

Тек што се јадна моја мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но, убрзо ме савлада сан и ја заспах. И у сну, господо, видех оно што је цео мој живот окренуло и учинило ме побожним.

Сањам и видим себе у сну као залуталог у некој суровој пустињи без човека, без дрвета и, што је главно, без трага воде. А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео из свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обрван неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћао се к мени као церекање. "То је неки зли дух који ми се смеје", таква мисао сину ми у глави, и то ме још више ужасну. Ја престанем да вичем, но оно церекање се продужи све јасније... У том се почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор.

Повиках: "О људи, дајте ми само једну кап воде!" На то дође, као одговор неки језовити глас из најближе моје близине: "Сада ћеш пити са реке, али не воду него пламен!" Ја клонух и изгубих свест... Уто ме неко ухвати за руку и усправи. "Ти си жедан, момче, хајде да те напојим". И у једном тренутку, ми се обресмо пред читавим стројем многобројних чесама, из којих је истицала вода у јаким млазевима.

Прва чесма, пред коју стадосмо, од једноставног црног камена, беше висока као обелиск. На њој беше написано: Чесма фараонска. "Ако можеш, пиј!", рече ми непознати вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се одмах тргох. Вода је заударала на стрвину, на неку грозну животињску стрвину.

Онда ме вођ брзо ухвати за руку и одведе пред другу чесму. Она беше широка као нека кула и сазидана изванредно лепо од дивних цигала. На чесми беше написано: Чесма содомска. "Ако можеш, пиј", рече ми вођ. Ја се опет жудно нагнух да пијем, али се брзотргох назад. Јер, то не беше вода него нека гадна црна смола, чији ме мирис безмало онесвести.

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред трећу чесму. Ова беше озидана од белог мермера, и имађаше много стубова унаоколо. На њој беше написано: Чесма јелинска. "Ако можеш,...", рече ми вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргнух назад. Јер, то не беше вода, него нека течност бела као млеко, одвратна по укусу. Ја узех мало од те течности у уста, али све брзо повратих.

Онда ме вођ узе за руку и доведе пред четврту песму. Ова беше од гвожђа изливена. На њој писаше: Чесма римска. "Ако можеш, пиј!", опет ће вођ. Ја похитах, али се опет брзо тргох назад. Јер, то не беше вода, него нека црвена течност. "Крв! ".

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред пету чесму која се зваше: Чесма Иродова. Па пред шесту, која се зваше: Чесма Неронова. Па пред седму, која се зваше: Чесма лицемера. Па пред осму, која се зваше: Чесма књижевника... Па пред девету, која се зваше: Чесма гордости. Па пред једанаесту, која се зваше: Чесма прељубе. Па пред дванаесту, која се зваше: Чесма свађе. Па на тринаесту, која се зваше: Чесма непослушности... Па на петнаесту, која се зваше: чесма Дарвинова. И тако даље редом, од чесме до чесме, једне са називом неких порука и грехова, а друге са називом неких великих грешника, које сам ја у то време сматрао великим људима, један предуги низ чесама! Све су оне споља биле врло лепе и привлачне, но течност која је из њих истицала, била је ужасна, или по мирису или по укусу. И ја ни са једне нисам могао пити и своју жеђ утолити. Чини ми се, чак, да је свака та чесма повећавала моју смртоносну жеђ. Уз пут сам приметио да је око сваке чесме била пешчана пустиња. Вода је свуда шибала у млазевима, но одмах је понирала у песак без трага. Чудило ме да, поред толике воде, нигде није било ни травке, нигде дрвета, нигде зелениша, нигде живота! Покушавао сам више пута да свог непознатог вођу о томе упитам, и о другом којечем, но кад год бих ја дигао поглед, да му видим лице, он га је окретао у страну. И тако му ја никако не могох сагледати лица.

Најзад клонух, изнемогао, на руке вођине, те се не сећам, како и куда ме је он даље водио. Када дођох к себи, спазих пред собом једну скромну чесму, израђену од дрвета у виду крста. Из ње се точила обилна вода, чиста као кристал. На чесми је писало: Чесма Воде Живе. Унаоколо је било красно дрвеће, цветне пољане и зелене ливаде. На све стране виделе су се многе красне птице, које су умилно певале. "Ако хоћеш, пиј!", рече ми вођ. Ја се нагнух да пијем, и пих, пих тако дуго, да ме вођ трже за руку и рече: "За сада доста!"

Ја се усправих и осетих нови живот у себи. Никада у веку нисам пио тако слатке воде. Хтедох се опет нагнути да још пијем, али ми вођ не допусти, на моју велику жалост. И рече ми: "Света Милост доста ти је данас дала. Други пут ће бити више". И трже ме од живодајне и слатке чесме. "Како ћу ја други пут наћи ову чесму без вође?", упитах. "Ево ти вође", рече ми мој сапутник и показа ми једну књигу, на којој је као сунчаним зрацима било исписано: Свето Писмо.

Уто се мој вођ поче од мене удаљавати. Ја га стадох молити да ме не напушта. На то ми он рече: "Па ти си мене први напустио! када се поправиш и удостојиш, опет ћу ти доћи!"

Ја сав задрхтах. И једва промуцах: "Ко си ти, реци ми, молим ти се!" — "Ја сам твој анђео чувар, слуга Свете Милости" — "Анђео чувар! О томе ми је некада моја драга мајка говорила!" Потрчах за њим и викнух: "Молим ти се, покажи ми бар лице своје!"

Но, он побеже, одговарајући ми јасно и оштро, реч по реч: "Ниси сад достојан да видиш моје лице. Сувише си пио са оних Проклетих Вода. Не могу да подносим мирис твој. Ако се очистиш, и удостојиш, ја ћу ти опет доћи и ти ћеш видети моје лице".

Ја јаукнух од бола. У то се и пробудих. Моја мајка седела је крај мене и — плакала.

Заплаках се и ја горко, и прегорко. Па кад дођох до даха, ја завиках иза гласа: "О мајко, слатка мајко! Сад разумем: због твојих суза ја сам видео оно што сам видео. Мајко драга, опрости! И хвала ти, света мајко моја, великомученице, што си ме данас поново родила сузама својим".

При томе, старац Јанићије заплака, и изазва сузе у очима свих присутних.

"Отада и због тога, децо моја, ја сам постао онакав каквог ме ви знате", заврши своју причу старац Јанићије.


Врх стране

webgazda@sabornik.com