Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
 

О НЕЗНАНИМ СУДОВИМА БОЖИЈИМ

Старац Клеопа
- Велики је Бог -

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље - јер је израђивао корпице - виде неку сахрану. Био је умро игемон дотичнога града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба.

Када је стигао нађе неког пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.

Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само у посту и молитви, појела је хијена! Какаве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.

Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговеђења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу.

Један је зао а живи дуго, а други је добар и умре рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије и тога Бог не кажњава.

И тако, монах је уочио много таквих ствари, ка што се каже код пророка Јеремије: Господе шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.

И од тога дана почео је да се моли: "Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!" И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велики у служби, у части, и у свему му иде добро.

И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.

"Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, које како ми се чини - да је Бог допустио."

А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.

Једном је дошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сустрет други монах, млад, веома леп.

- Благослови, оче!

- Господ нека те благослови, сине!

- Камо идеш, оче?

- Идем до трга, да продам своје рукодеље.

Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који се налази по пустињи.

- Оче, ја исто у Александрију идем.

- Слава Богу да имам сапутника!

Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:

- Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.

- Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!

- Да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!

- Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!

И пошли су обојица. Млади монах носаше корпице, и иђаху ћутећи.

Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:

- Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!

Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана неможеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју, ни воде ми на ноге ниси дао! (у.с. Лк 7,44) Јер је тамо песак веома врућ, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења.

Ти младићи, када су сазнали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси - Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфије Велики и други велики испосници које имамо у календару - примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.

Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част.

Монаси су јели, благодарили су, и пошли су да отпочину, јер беху уморни.

Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах, је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: "Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу".

Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: "Каква неправда! Зашто узе зделу и баци у воду? Зашто је није оставио тамо?" Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.

Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци.

Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је.

Старац је видео и говораше у свом уму: "Са каквим сам зликовцем пошао на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!" Али га он беше упозорио: "Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговариш, јер кршиш заклетву!"

Другога дана око поднева, пролазећи кроз неко селу, изашао им је у сусрет неки домаћин:

- Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати а пред вече ћете поново поћи.

Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и - да власник не примети - закрстио је пса, и пас је скочио у вис и угинуо је.

Тад старац гледаше, али ћуташе: "Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!"

Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и када су видели монахе, почели су викати: "Гледај попурде!" - Када је човек пијан не говори више човек него ђаво!

Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрени ка крчми и направи три метаније. Пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.

На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву.

А стари монах говораше у себи: "Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење". Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигоше они до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:

- Што плачете?

- Јуче су сахранили мајку!

- А имате ли оца?

- Отац је умро лане.

Немају, јадници, ни оца ни мајку.

Пошто су отишли, млади монах се врети натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који.

Стари монах је помислио: "Је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!" Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.

Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика сила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је.

Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је овај изашао пошто је разлупао целу кућу његову, узео га је на страну и запитао га:

- Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!

- Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?

- Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!

- А шта сам овде, оче, учинио зло?

- Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су они - зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?

- Шта велиш, оче?

- Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!

- Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохлебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: "Ово је петохлебница цркве Светога Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад".

Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавале мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду.

Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у овој води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, њих девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: "Да буду у паклу док је не врате назад".

- Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су за живота сачувао сам, да не уђу, и дао сам и зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио!

- Тада се задивио старац. "Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!"

- А кад си убио дете, је ли си такође добро учинио?

- Добро дело сам и тамо урадио.

- Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?

- Стани и не суди по своме уму. Јеси ли видео детенце? Оно је било зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да учини у свету, јер је био зачет на тако велики дан.

Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцеву чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

- А зашто си тамо убио човековог пса?

- И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требао да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио!

- А зашто си се код крчме крстио и клањао се?

- И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: "Помози, Господе, да направимо цркву!"

Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: "Господе, помози им да направе цркву!" И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.

Задивио се старац, говорећи: "Ни овде нисам био у праву!"

- А тако, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?

- То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима и храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!

- А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?

- Та било ми их је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она деца не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом.

Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нађеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их и постаће велики људи и верници.

И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.

- А овде зашто си покварио кућу?

- Оче, ова кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: "Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требала да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући":

И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду пошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета.

И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.

Онда је запитао монах:

- Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?

- Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?

- Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.

- Да? А зар нису чуо пророка Исаиу? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од судова ваших и моје мисли више од мисли ваших, синови људски (у.с. Иса 55,9)

Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати да не умреш.

Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоки су веома.

Како си се осудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због овог испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, да ти покажем да судови Божији нису као људски.

Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се чинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским!

И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло учинио, а ја сам учинио само добро. Дакле од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове!

Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове!

Али пошто си човек, бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба!

Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне.

Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно! Амин.

Беседе, поуке и разговори, стр. 48-55.


Врх стране

webgazda@sabornik.com