Почетна Богослужења Саборник E-билтен Библиотека Питања свештенику
 

НЕЋУ ТЕ ОСТАВИТИ!

Једном, за време једног од многобројних разговора са оцем Арсенијем, Сазиков рече: "Оче Арсеније, видим да изговараш молитве напамет, пошто немаш црквених књига. А ми смо чули да можемо да ти набавимо неке књиге. Сиви је нешто напоменуо својим људима, а они му рекоше да је то изводљиво."

"За име Бога, молим вас да не узимате ничије књиге - грех би био на моју душу."

"Наравно да нећемо, оче Арсеније, зар мислиш да бисмо ми то учинили? Све ћемо уредити тако да нико не страда. Постоји место где логорски службеници држе све ствари које се одузимају чим неко нови стигне у логор. Чули смо, из поузданих извора, да тамо има и књига, које тамо леже већ дуго. Момци су одлучили да 'дигну' цео сандук са књигама, а ја сам им рекао да узму и верске књиге, чак сам им рекао и које."

Ово је веома забринуло оца Арсенија. Како то да прихвати? Ту ноћ је пробдео у моливи, а пред јутро га ухвати лаган сан. Он виде тада како у бараку улази неки стари монах који га благослови и рече му: "Не бој се, Арсеније! Узми шта ти треба, и моли се Светом Митрополиту Алексеју Московском!" Осенивши га поново знаком крста, монах изађе, лагано и достојанствено.

Другог дана у бараци наста велика гужва. Поче општи претрес, а неки затвореници су одмах послани у специјални сектор на испитивање. Власти су откриле да су криминалци украли сандук са конфискованим стварима.

После десет дана, Сазиков даде оцу Арсенију две књижице: Свето Јеванђеље и Требник. Отац Арсеније их прими са страхом Божјим, оде до своје постеље, отвори књигу Јеванђеља и задрхта пред несхвативом милошћу Божјом: са унутрашње стране повеза налазио се мали комад свиле, површине не веће од 5 квадратних сантиметара; материјал беше стар и већ пожутео. Испод комада свиле стајао је натпис: "Антиминс*, мошти Св. Алексеја, Митрополита Московског, 1883." Поред овога, у повез беше урезана сребрна иконица, величине новчића од двадесет копејки. Отац Арсеније начини земни поклон пред овом светињом и заблагодари Богу: "Господе, Твојом милошћу сам још жив, велика су дела Твоја", и заплака од радости.

"Оче Арсеније, сваки пут кад завршиш молитву уз помоћ ових књига, дај их мени или Сивоме. Код нас их нико неће наћи, али ако буде претреса, код тебе ће их одмах открити, и одузеће ти их. Не брини, нећемо ништа оскрнавити, само ћемо их чувати на безбедном."

После овога, настаде време велике радости за оца Арсенија. Обављао је своје послове, а увече би уз дрхтаву свстлост свеће читао Јеванђеље и служио редовне службе. Када је било време за устајање, враћао би књиге Сазикову.

Прошло је два месеца, претреси су се проредили. Отац Арсеније би понекад задржавао Јеванђеље код себе и преко дана, но тада би га увек скривао иза једне даске на зиду, како му је саветовао Сазиков. Чинило му се да је то место безбедно, чак и приликом ноћних и дневних претреса. Једном, када је завршио свој посао у бараци, док се други затвореници још нису вратили, он извади Јеванђеље из скровишта и поче да чита. Одједном се уз тресак отворише врата и у бараку бануше наредник, три војника и надзорник звани "Праведни." Отац Арсеније у првом тренутку није могао да се снађе, но онда сакри Јеванђеље у унутрашњи џеп фатиране памучне кошуље коју је носио на себи и поче да се моли Богу у себи.

Војници испретураше целу бараку. Са пода повадише све расклимане даске. Поскидаше и даске са зидова, а затим наредише завореницима да свако истресе садржај своје торбе на под. Дођоше и до оца Арсенија. Наредник из специјалног оделења нареди "Праведном": "Претражи попа, надзорниче!", и настави даље са војницима да врши претрес.

"Праведни" стаде да претреса оца Арсенија и, наравно, одмах напипа Јеванђеље. Рука му се мало задржа на њему, затим га извуче и неприметно стави у свој џеп, а онда настави са претресом. Кад је завршио, рече нареднику:

" Нема ништа."

"Пребрзо си га претресао! Скидај се, попе! Сад ћеш да видиш шта је претрес!"

Отац Арсеније свуче све са себе и војници стадоше да прегледају његову одећу, да проверавају шавове. Најзад побацаше на под све што се налазило по џеповима. Наравно, ништа нису нашли. Наредник је био веома љут. Опсова оца Арсенија и оде.

Отац Арсеније се обуче. Све време се молио у себи и плакао ради ове неочекиване милости коју му је Бог показао. Покупи своје ствари са пода и закрпи шавове које су војници поцепали, а затим се даде на посао чишћења бараке након претреса.

Кроз отприлике сат и по, Праведни уђе у бараку и упита оца Арсенија: "Има ли кога овде?"

"Сви су на послу", одговори отац Арсеније.

Праведни погледа унаоколо, завири испод кревета, а затим брзо врати књигу оцу Арсеннју и рече: "Ово је једна од украдених књига, зар не?"

Отац Арсеније је ћутао.

"Одговори ми. Одакле ти књига?"

"То је једна од књига које су нестале", рече отац Арсеније.

"Јеси ли луд? Размисли мало! Ако држиш код себе Јеванђеље, мораш га сакрити! Да га је наредник пронашао, убио би те од батина." Затим настави, шапатом: "Опростите ми, оче! Тешко је овде, у логору. Није тешко само вама затвореницима, него и нама, нама којима је преостала још понека мрвица савести. Знам, оче Арсеније, све знам. Знам колико је живот овде тежак за све вас. Али молим вас да се сетите да смо и ми приморани да радимо овде, у овом кругу пакла, и то не зато што смо кукавице или слабићи. Помоћи ћу вам, покушаћу чак и да вас пошаљем некуда где ће вам живот бити мало подношљивији, али за све то треба времена. Све што будем радио, мораћу да радим у највећој тајности, а пред другима ћу морати да будем нарочито груб. Мораћете да ме извинете... Опростите!"

Рекавши ово, Праведни оде, не осврћући се за собом.

Отац Арсеније је гледао за надзорником и осетио стид због свог неповерења у Божију милост, у Његове несазнативе путеве. Поново увиде како је људска душа богата и пуна, како је у свакој души могуће пронаћи искрицу Божје љубави. Стаде да се моли: "Помилуј ме, Боже, по неизрецивој љубави Твојој и по великој милости Твојој. Господе, Боже мој, велики си и препрослављен у делима Твојим. Ево помагача о којима ми је говорила Пресвета Твоја Мати, Зар сам икада могао да помислим да је овај надзорник од Тебе послат ради помоћи мени бедноме? Зар сам могао...?"

Отац Арсеније се сети да је надзорниково име Андреј и стаде да се моли за њега, и док се молио, читав Андрејев живот се отворио пред њим и он увиде да је то добар и великодушан човек.

__________________________


* Антиминс: икона насликана на комаду свиле у коју су уткане мошти светитеља. Да би свештеник могао да служи Свету Литургију, он мора да има антиминс


Врх стране

webgazda@sabornik.com